Internet izdanje broj 135 od 30. juna 2005.

Intervju

GOST SN: prof. VOJIN DIMITRIJEVIĆ

Restauracija režima

 Naš gost tvrdi da je na delu restauracija delova Miloševićevog režima, a stvarnost ga u tome uopšte ne demantuje. Koliko smo sposobni da sami sebi pogledamo u oči?

Gost meseca u junu u Kreatinvom kulturnom klubu bio je profesor Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava, inače poznati stručnjak za međunarodno pravo. Posle održane tribine 21. juna, profesor se ljubazno odazvao na poziv “Starčevačkih novina“ i odgovorio na neka interesantna pitanja.

          Kako ocenjujete trenutni položaj naše zemlje posle emitovanja snimaka iz Srebrenice?

          - Naši građani, izloženi “prijateljima“ i laskavcima kao što su Lukašenko, Handke, Di Stefano, Danijel Šifer i drugi, nisu ni danas svesni koliko je nizak bio međunarodni ugled Srbije i Jugoslavije sredinom 2000. godine. On mukotrpno postaje bolji, ali se, na žalost, vrlo lako i brzo gubi ono što je postignuto. Ubistvo premijera Đinđića i kasnija restauracija mnogih elemenata Miloševićevog režima naglo su ugrozili taj položaj. Kakva-takva saradnja s Hagom, posle dugog oklevanja, popravili su ga, ali se bojim da ga sada naglo ruše bezosećajnost i cinizam u odnosu na ratne zločine i piljarsko-potkazivački dijalog između Beograda i Podgorice.

          Da li mislite da se odnos građana Srbije prema Haškom tribunalu u poslednje vreme popravio?

          - Ne toliko “popravio“, koliko malo promenio, pod uticajem šoka izazvanog prikazivanjem sadističkog snimka ubistva četvorice mladih Muslimana. Međutim, deo elite koji nastavlja “svetle tradicije“ režima, načetog 5. oktobra 2000, svim silama radi na tome da se građani pokolebaju u tom svom promenjenom uverenju.

          Šta mislite o neusvajanju deklaracije u Skupštini Srbije?

          - Bruka, koja najviše šteti nama samima.

          Predsednik Tadić je najavio odlazak u Srebrenicu, koliko će se to odraziti na naš status, ali i, s druge strane, na njegov rejting u javnosti?

          - Za naš status će to svakako biti povoljno, između ostalog i zato što pokazuje da postoje zadrti ljudi i na nesrpskim stranama. Tadić je mlad i hoće da bude državnik. Mora da rizikuje privremen pad rejtinga.

Kao pripadnik nevladinog sektora, šta mislite o organizacijama poput Kreativnog kulturnog kluba, koje organizovanjem ovakvog i sličnih sadržaja pokušavaju da povrate sistem pravih vrednosti, koji je ozbiljno narušen poslednjih petnaestak godina?

          - Uvek sam se divio onima koji su u selima i manjim mestima pokušavali da se bore protiv uvreženih predrasuda i taloga koji se zbog dugogodišnjeg izlaganja pranju mozgova preko RTS, “Politike“ i drugih sličnih medija, dvanaest godina slagao u glavama ljudi. I sada takvi čestiti entuzijasti moraju da se bore protiv visokotiražnog prostakluka i govora mržnje.

          Kako ste se osećali u Starčevu i neka poruka ovdašnjim gradanima.

          - “Ubio“ sam se od tolerancije. Fini ljudi su tihi a tobožnji rodoljubi vrlo agresivni i puni lažnog znanja. Međutim, zbog gore pomenutog taloga moramo da budemo vrlo taktični i strpljivi. Ne možemo očekivati da odmah prihvate da su oni i njihovi vođi i uzori grešili - treba biti zadovoljan ako u njima proradi crv ljudske sumnje. Pre svega, mnoge Srbe treba ubediti da ih ceo svet na mrzi. To se najbolje postiže u višenacionalnim sredinama.

J. Filipović

U ZDRAVOM TELU - ZDRAV DUH

Sporta nikad dovoljno

Mlada Starčevka Marija Milutinović nedavno je pokrenula fitnes sekciju pri KKK koja već broji četrdesetak polaznika. Ona nam priča o tome, ali i o sportu i svemu što prati ovu aktivnost

Marija Milutinović je naša sugrađanka rođena 1984. godine  i koja nezaustavno gradi sportsku karijeru. Pri tome se pokazala kao marljiv student koji,  kao satisfakciju za svoj rad, ima priliku da aktivno učestvuje na kongresu vrhunskih svetskih sportskih lekara i trenera. Za Mariju se vezuje još mnogo aktivnosti oko promocije našeg mesta. O privatnom životu ne priča mnogo, a o kakvoj se ličnosti radi procenite sami iz razgovora koji je obavljen sa ovom našom sugrađankom.

Interesovanje za sportske aktivnosti stekla jsi kao vrlo mlada osoba, što je rezultiralo da tvoja profesija ima direktne veze sa sportom. Da li je sve počelo fitnesom?

- Da, kao vrlo mala sam stekla kulturu aktivnog bavljenja sportom. Sve je počelo kada sam odlučila da treniram džudo u pančevačkom “Dinamu“, ali sam posle šest godina aktivnog treninga jednostavno prekinula da treniram. Uslovi treniranja su postali nepodnošljivi. Na prvom mestu imamo problem sa takozvanim trenerima, jer u našem okruženju postoje ljudi koji sebe nazivaju trenerima a oni to nisu. Posle završene ugostiteljsko-turističke škole upisujem sportsku akademiju u Beogradu, trenutno sam na drugoj godini smer - fitnes i sportovi snage u koje spadaju plivanje, atletika, džudo...  Prvu godinu sam završila u  roku. Po završetku fakulteta steći ću zvanje nastavnika sportskog vaspitanja i višeg sportskog trenera, a trenutno imam sertifikat kondicionog trenera. Inače fitnesom se bavim tri godine koji je u domenu moje profesije kojoj težim.

Kako je došlo do toga da se nađeš na kongresu sportskih lekara i trenera i u kakvoj si vezi sa Evropskim prvenstvom u košarci koje će se održati u Beogradu?

- Kongres Svetskih vrhunskih sportskih lekara i trenera biće održan u julu mesecu u beogradskom Sava centru, pet najboljih studenata sa sportske akademije, medicinskog fakulteta i DIF-a imaće priliku da kao volonteri prisustvuju tom događaju. Među tih pet studenata našla sam se i ja. Na evropskom prvenstvu u košarci koje će biti održano u Beogradu radiću kao doping kontrolor. Postoje jasna pravila koje su supstance nedozvoljene u krvi sportista, problem je što neki sportisti ne poštuju ta pravila i samo jedan pad na doping testu može da ih košta karijere. A ovde je reč o vrhunskim sportistima.

Kakve su tvoje aktivnosti u mestu u kome živiš. U planu je osnivanje udruženja sportskih trenera u Starčevu koje ima za cilj borbu protiv ljudi koji su se samoinicijativno našli na mestu trenera?

- U okviru Kreativnog kulturnog kluba funkcioniše fitnes sekcija koja broji četrdesetak polaznika različite starosne dobi. Sa polaznicima radim poseban program bilo da je u pitanju mršavljenje, oblikovanje muskulature osobe sa lakšim fizikalnim problemima ili osobe sa lakšim povredama kičme i lokomotornog aparata. Prilično je teško raditi sa starijim osobama jer dolaze sa lošim iskustvom i pogrešnim uverenjima u vezi vežbanja. Radimo kombinaciju svih vidova aerobika a prvenstveno sportski aerobik koji je najefikasniji. Što se udruženja sportskih trenera tiče za manje od mesec dana to udruženje će postojati, u Starčevu ima dosta ljudi koji imaju zvanje trenera i borićemo se protiv lažnih “profesionalaca“. Trudićemo se oko talentovane dece, uključićemo se u organizaciju sportskih manifestacija u selu, trudićemo se da putem donacija i Olimpijskog komiteta učestvujemo u izgradnji sportske hale jer u Starčevu ne postoji adekvatan sportski objekat u kojem mogu da se održavaju sportske aktivnosti.

Kakvi su utisci, koliko su polaznici zadovoljni i redovni na fitnes treninzima?

- Zadovoljna sam, iako vežbamo tek mesec dana efekti su već vidljivi. Da bi izbegli monotoniju, jednom nedeljno imamo trening u teretani Saše Stamenkovića i samo druženje među polaznicima je više nego dobro. Sam cilj i jeste opuštanje, treniranje i dobro druženje. Muškarci imaju predrasude prema fitnesu, misle da je to ženski sport. Starčevo ne bi trebalo da ide u smeru pasivne sredine ako je poznato da u svim gradovima fitnes treninge posećuju i muškarci. Evo, ovo je prilika da pozovem sve muškarce kojima je stalo do svoje linije, da doću i sigurno se neće pokajati. Čak i oni koji posećuju teretanu trebalo bi da imaju kondicione treninge a fitnes je pravo mesto za to.

Nešto o planovima za budućnost?

- Trudiću se da fitnes i uopšte sport uzme većeg maha u Starčevu, za šta imam nesebičnu podršku mog profesora sa fakulteta koji je vrhunski sportski lekar. Dobar primer nam daje Odbojkaški klub “Borac“ koji je doveo do toga  da puno dece zavoli taj sport. Rezultat je stotinak mališana u osnovnoj školi koji se aktivno bave odbojkom. Dobar primer daje i košarkaški klub “Roling“ koji se takmiči u Regionalnoj srpskoj ligi štoje pokazatelj da Starčevo ima potencijale, samo decu treba na vreme animirati.

Goran Milošević

Gost “Starčevačkih novina”: Anton Deninger, predsednik Upravnog odbora Doma kulture

Kulturna perspektiva

Dom kulture u Starčevu važi za ustanovu sa najkvalitetnijim programima. Iz godine u godinu, sve više novina u radu Doma. Saradnja sa Mesnom zajednicom na visokom nivou

          Na zasedanju Skupštine opštine Pančevo u februaru postavljeni ste za predsednika Upravnog odbora Doma kulture, kako ste se snašli na ovoj funkciji?

          - Za početak, snašao sam se odlično, jer to za mene nije novo. Ovde sam od šestog razreda osnovne škole. Imao sam veću pauzu, jer sam odabrao da se što duže zadržim u sportu i jednim delom u politici. S obzirom da nisam moga na svim poljima da budem dovoljno aktivan, malo sam se povukao iz kulture, tako da sam sada presrećan jer sam se vratio, da kažem, na velika vrata. Sve poslove i obaveze, koje ova funkcija nosi sa sobom, obavljam sa velikim zadovoljstvom.

          Kakvi su planovi Doma kulture za ovu godinu?

          - U prethodnom periodu smo imali dosta festivala na kojima smo gostovali, pa smo bili vrlo angažovani na tom planu. Sada krećemo u ozbiljno rešavanje drugih problema. Raspisan je tender za izvođača radova na rekonstrukciji krova. U toku je renoviranje diskoteke s ciljem da taj prostor bude višenamenski. Doneli smo odluku da krenemo ponovo sa bioskopom. Mladi traže da se ponovo krene sa projekcijama filmova. Postaviće se harmonika vrata kako bi posebno mogao da radi i kafić. To bi bili planovi što se tiče izgradnje. Ambiciozniji planovi bi bili da osposobimo sve prostorije u Domu. Time bi Dom kulture imao kompletnu funkciju, zbog koje je i izgrađen, a ne da se prepoznaje po ugašenim svetlima. Osposobljavanje prostorija bi za cilj imalo da privuče što više mladih. Postoji jedna sjajna ideja, koja je naišla i u Mesnoj zajednici na podršku, to je da se napravi letnja pozornica. Pokušaćemo da dođemo do nekih sredstava i izgradimo letnju pozornicu koja bi bila višenamenska. Škola bi mogla da koristi tu pozornicu za časove u prirodi, leti bi se tu održavali koncerti, time bi bio rešen problem nabavljanja i sklapanja bine. Ideja je i da, kao što je sada počeo folklor veterana, da počnu ponovo da igraju i oni stariji. Ranije smo imali puno dobrih pevača, imamo ih i sada, stoga mi je želja da i njih okupimo, kako bismo godišnje mogli da organizujemo jedan-dva koncerta. Treba Starčevci da čuju da i dalje imamo mladih i perspektivnih pevača i muzičara uopšte. Orkestar treba da se širi, sada imamo i dve devojčice koje sviraju violinu.

          Kako gledate na Kulturni kreativni klub?

          - Treba pomoći Klubu da se proširi i da privuče što više ljudi, od najmlađih do najstarijih. U Klubu ima dešavanja zaista za svakog. Saradnja Doma sa Klubom je odlična. Skoro smo razgovarali o tome da se Dom kulture odrekne nekih sredstava i time potpomgne realizaciju programa u Klubu, naravno u skladu sa mogućnostima. Ukoliko ne budu mogla sredstva da se obezbede na taj način, ja ću pokušati da preko svojih poznanstava dođem do nekog sponzorstva. Što se tiče programa Kluba zaista sam zadovoljan. Osnivanje takvog kluba se upravo poklopilo sa mojom davnašnjom željom da se otvori nešto tog tipa. Sada sam čest gost u Klubu i može zaista interesantnih stvari da se čuje.

          Dom kulture daje prostore u zakup, kako to funkcioniše?

          - Što se tiče prostora gde su kafići i diskoteka to odlično funkcioniše i nema nikakvih problema. U ovom delu gde su prodavnice, u manjem prostoru nema problema, dok je veći deo počeo da se pokazuje kao problematičan. Zakonska procedura je takva da ukoliko zakupac ne ispuni svoje obaveze prema zakupodavcu, daje mu se zakonski određen rok za iseljenje. Sve u svemu nema većih problema, Dom kulture uglavnom živi od davanja u zakup, sve ostalo su vrlo male dotacije da bi se pokrili troškovi. Ukoliko bi se osposobile i ostale prostorije, svakakvo bismo im našli adekvatnu primenu i možda zaradili novca za još kvalitetniji program.

          Kakav je Vaš stav kada je u pitanju velika sala Doma kulture?

          - Što se velike sale tiče Upravni odbor se još nije dotakao toga, ali sasvim sigurno ću pokrenuti to pitanje, jer mi ne odgovara da privatnik drži tu salu. Ukoliko bi to radio sam Dom kulture više bi novca ostajalo u Domu, koji bi se ulagao za neke druge aktivnosti.

          Kakvim programom će se Dom kulture uključiti u “Dane druženja“?

          - “Dani druženja“ za nas ne znače samo tih jedanaest dana. Bićemo aktivni čitava dva meseca. Odvojena su sredstva iz opštinskog budžeta, Mesna zajednica je u planu za “Dane druženja“ odvojila sredstva za programe Doma kulture, pokušaćemo i sami da dođemo do dodatnih sredstava. Što se “Dana druženja“ tiče, Dom kulture će organizovati kvalitetan program i popuniti svaki slobodan termin. Ono što trenutno mogu reći jeste da će se 9. avgusta, kada obeležavamo sto godina od kako je prvi pop došao u pravoslavnu crkvu u Starčevu, održati koncert u Domu kulture, gde će pored crkvenog hora nastupiti i folklorni ansambl. Većina program tokom leta će biti organizovani u saradnji sa Kreativnim kulturnim klubom. Dom kulture će u saradnji sa Klubom, kafićima koji rade u okviru njega, kao i sa sekcijama koje funkcionišu u Domu organizovati bogat i kvalitetan letnji program.

          Dom kulture ima vrlo aktivnu folklornu sekciju, kakvi su tu planovi? 

          - Mlađi ansambl, znači viši razredi osnovne škole, su postigli izvanredan uspeh. Pre mesec dana su u Bečeju osvojili zlatnu plaketu. Vredno pomena je i to što smo za decu koja idu na folklor organizovali pripremu za prijemni ispit za srednje škole iz srpskog jezika. Deca su naglasila da im je potrebna priprema samo iz srpskog jezika, tako da smo angažovali profesora i nastava je bila održavana ovde u Domu kulture. To je kao neki znak pažnje za angažovanost te dece i za postignuti uspeh u folkloru. Organizovaćemo i jednodnevni izlet za njih. Trenutno su u toku pripreme za turneju. Prvi ansamblu radi nešto malo slabije, ali očekujem da će se i oni više aktivirati. Pomenuo sam da su veterani počeli ponovo da igraju, nastupali su na jednom festivalu republičkog karaktera u Beogradu u Domu sindikata, kao i na festivalu u Subotici. Imamo puno ponuda za gostovanja, ali ne možemo da se odazovemo svugde, prosto iz finansijskog razloga.

          Ove godine će se održati peti festival tamburaša, da li su pripreme već počele?

          - Već je preciziran datum, festival će se održati 28. oktobra. Tu već imamo jedan “sladak“ problem. Mnogi tamburaški sastavi iz zemlje i inostranstva su pokazali interesovanje da učustvuju. Imaćemo velikih problema kako da ih ugostimo, jer sve to mnogo košta. Moraćemo da pronađemo sredstva jer je to, po jačini, treći festival u zemlji. Kao i prošle godine, doćiće orkestri iz Bosne, Hrvatske, Makedonije, za ovu godinu su najavljeni i orkestri iz Rumunije, Bugarske i Mađarske. S obzirom da smo precizirali datum, imamo dovoljno vremena da sve organizujemo i mislim da ćemo moći sve probleme, koji iskrsnu, da rešavamo u hodu. Problem je što su tu i Dani druženja, pa ćemo uporedo morati da radimo i na jednom i na drugom. No, vremena je dovoljno, do sad se nismo osramotili, mislim da nećemo ni ove godine.

          Postoji li saradnja Doma kulture sa ostalim domovima u naseljenim mestima?

          - Za sada se ta saradnja zasniva uglavnom na razgovorima. Imam ideju da se, kada prođu “Dani druženja“ i kada bude bilo više vremena, organizuje jedan sastanak na kojem bi prisustvovali svi direktori domova kulture i predsednici upravnih odbora da bismo uspostavili saradnju, razmenili iskustva, definisali probleme i zauzeli jedan zajednički stav.

          Kakva je saradnja Doma kulture sa Skupštinom opštine i sa Mesnom zajednicom?

          - Saradnja sa Skupštinom, za sada, i nije nešto posebno. Zato što sednice Skupštine mnogo kasne. Tek će ovog meseca na dnevnom redu da budu izveštaji domova kulture za prošlu godinu i planovi za tekuću 2005. godinu. Cenim da je to trebalo uraditi još početkom godine. Dom kulture u Starčevu najviše radi od svih domova u naseljenim mestima. To znaju svi u opštini. Međutim, naš dom kulture ima najmanje zaposlenih, za razliku od nekih koji nemaju tako bogat program, a imaju više zaposlenih. Tražićemo da se i ovde poveća broj zaposlenih kako bismo mogli efikasnije da radimo. Naravno da nismo zadovoljni ni visinom sredstava koja se odvajaju za domove kultura u naseljenim mestima. Što se tiče saradnje sa Mesnom zajednicom, tu stvarno nema problema. To se videlo na prvom sastanku Upravnog odbora. Saradnja je za sada odlična i nema razloga da takva i ne ostane.

          Vaša poruka Starčevcima?

- Poruka mladima bi bila da koriste Dom što više, ali i stariji neka ga koriste. Veterani su počeli ponovo da igraju, zašto nebismo videli i starije? Treba mladi da se primaknu Domu kulture i Kretaivnom klubu, ovde imaju mogućnost da realizuju svoje ideje. Zašto se samo jedna prostorija koristi za jedan bend, zašto se deset prostorija ne bi koristile za deset bendova. Mladi treba da se uključe, Dom i jeste za mlade. Ukoliko mladi nemaju ideje, možda imaju njihovi roditelji, pa neka te ideje prenesu na svoju decu, i neka dođu ovde da sve učinimo da ih zajedno ostvarimo.

Daniela Birak

PORTRETI U “PEČURCI”

Milorad Marinković Mića, poštar - Poštar za sva vremena

          “Pečurka“ je kafić sa najvećom tradicijom u Starčevu. Otvoren je još krajem osamdesetih, a sadašnji vlasnik Slobodan Gorunović, poznatiji kao Sloba, preuzeo ga je u martu davne 1992. godine i kao takav uspešno traje, bez prestanka, do današnjih dana.

          Za to vreme ovo mesto se istaklo ljubaznim osobljem i pedantnom uslugom, a sam gazda Sloba je svojim ponašenjem i odnosom prema gostima i partnerima, stekao reputaciju jednog od najkorektnijih vlasnika ugostiteljskih objekata u široj okolini.

          Sem toga, koncepcija “Pečurke“ je takva da se veoma često ulaže u interesantne i kreativne programe. Tako je godinama unazad održano mnoštvo koncerata, modnih revija, glumačkih večeri, raznih takmičenja...

          Standardno, već duži period - četvrtkom, petkom i subotom, nudi se muzika uživo.

          Od ovog broja našeg lista, “Pečurka“ će biti domaćin nastavka poznatog serijala o interesantnim Starčevcima.

* * *

          Četrdeset godina nije zanemarljiv period ni kada su pitanju istorijski događaji ili evolutivna kretanja u prirodi, a kamoli ljudski život.

          Dugo, na ovim prostorima, pre pojave svih ovih silnih medija, jedan od kontakata sa spoljnim svetom, ako ne i jedini, bio je poštonoša, odnosno kurir PTT-a. Informacije, računi, penzije, poruke, telegrami, pozivi, pisma dragih likova, ali i ona pretećeg karaktera, zatim razni telegrami, sudska obaveštanja, kazne i koznaštajoš.

          I sve to iz ruke jednog jedinog čoveka. Bar, kada je o poslednjih četrdeset godina reč.

          Naravno da svi pogađaju da  gost ovog broja “Starčevačkih novina“, nije niko drugi, nego - Milorad Marinković - čovek koji četiri decenije uporno šparta starčevačkim šorovima i posle miliona pređenih kilometara, odlazi u zasluženu penziju!

          Milorad Marinković, poznatiji kao Mića Poštar (baš se pitam odakle mu takav nadimak), rođen je 28. avgusta 1948. godine u Starčevu i od tog časa, do danas odavde nije mrdao ni za “centimetar“. Mnogo toga mu je u znaku broja 40. Pored pomenutog poštarskog staža, toliko godina je u srećnom braku sa Nenom, iz kojeg su nastali Dragan i Dragana, a koja je, opet, sa zetom Vujadinom stvorila unuke Suzanu i Nemanju.

          Ceo dosadašnji život, izuzev ranih radova na svekolikim fasadama, proveo je na terenu (starčevačkom) raznoseći sve ono gore navedeno!

          Kako je mali Mića  počeo da raznosi?

          - Još kao klinac jako sam voleo raznošenje, naročito kada su u pitanju slasne lubenice izvesnog dede Jakovljeva. Mene i moje kompanjone Stanča Geraskova, Lazu Živkovića, Vukadina Vukovića, dotični je stalno vijao po njivama.

          Pošto sam bio jako nestašan, iskakao kroz školske prozore i tako to, mnogi nastavnici su imali “pune ruke“ posla da od mene učine nešto. Pamtim nastavnika nemačkog, čije sam ime zaboravio, već mi je ostao nadimak - “Čude-more“. To mu je bila uzrečica isčuđavanja, pre nego što te zvekne nekom ogromnom olovčetinom iza uveta.

          Ali, šalu na stranu, bez obzira na nemirni duh, oduvek sam voleo da roditeljima ili nastavnicima činim te sitne usluge - “odnesi - donesi“, a to je znak da mi se dopadao kurirski poziv, kontakt s ljudima., što se kasnije i pretvorilo u moje zanimanje za ceo život.

          Bezbrižno detinjstvo je, na žalost, kratko trajalo...

          - Nisam baš bio naklonjen školi, pa već sa 12-13 godina počinjem da radim i to, uglavnom, razne fizikalije na građevinama, fasadama, terenske poslove. Na jednom od takvih terena, u okolini Tuzle, upoznao sam i svoju buduću životnu saputnicu  Nevenku, pa je bilo i čestih odlazaka u taj kraj, dok se na posletku sve nije završilo brakom 1965. godine. Nismo još bili ni punoletni.

          A ni mladalaštvo nije nešto duže potrajalo...

          - Što se tiče nekih izlazaka i druženja, sve se svodilo na tumaranja sa velikim prijateljem i kolegom pokojnim Pajom Deningerom i ostalim društvom po igrankama u sadašnjoj sali za venčavanje ili na bilijaru u “Opatiji“. Nismo pravili neke veće incidente, niti se preterano opijali, ali smo kao i svi mladi bili pomalo vragolasti

          S druge strane, bio sam i aktivan omladinac, odnosno blagajnik omladinske organizacije, čiji je predsednik bio Đoka Dimitrić. Puno smo učinili na izgradnji “Borčevog“ igrališta, gde smo, uz još mnoge mladiće, volonterski fizikalisali po ceo, božji dan. Zna se i razlog - fudbal se voleo do ludila!

          Dolazi i sudbonosno leto '65-o, - posao i ženidba!

          - Posle završene večernje škole ukazalo se mesto u starčevačkoj poštanskoj jednici, a veoma mi je u tome pomogao legendarni šef mesne kancelarije - čika LJuba Živković. Zaposlio sam se 17. jula. Tada je pošta bila na lokaciji sadašnjeg Doma invalida, a službovao je neki Draga Ankić, koji je tu radio još punih šesnaest godina. Radilo se u početku dvokratno, a potom od 7 do 14 sati. Sam posao mi od početka nije predstavljao neki poseban napor, iako se dešavalo da dnevno prokrastarim i do 50 kilometara, što biciklom, što peške - u zavisnosti od vremenskih prilika.

          Ostala mi je u sećanju i prva plata, koja je iznosila tadašnjih 12.000 dinara. Radi pojašnjenja, za te pare kupio sam kauč, astal sa četiri hoklice i šporet, i opet uštedeo 4.000. Tako nešto danas je neizvodljivo!

          Na slavu Sv. Pantelejmon, 9. avgusta, sam se i oženio i tako obavio najvažnije stvari u životu sa nepunih 17 godina.

          Posle život polako kotrljao...

          - Odslužio sam Armiju, potom su 1968. i 69. godine na svet došli Dragan i Dragana, a ja sam dan za danom špartao po voljenim starčevačkim šorovima.

          Bilo je tu svega i svačega. Lepih i ružnih trenutaka. Može da se napiše čitav roman.

          - Za četiri decenije upoznao sam svaku kuću, sa mnogima se sprijateljio, a, opet, monogima i nisam bio toliko drag - pogotovo kad se uručivao sudski poziv, neke kazne, računi ili nekada TV pretplata.

          Ipak, najgora i najteža dužnost bila je kada je trebalo uručiti telegram onog najtužnijeg sadržaja. Kakva je to jeza! I dan-danas mi krene suza kada se prisetim nekih trenutaka. Jedan mladi policajac - sin porodice Vasilevski iz ulice Vuka Karadžića, pa Ivan Pavlović, mali Rogić, pa Ilić koji je stradao na odsluženju vojnog roka. Tada se ledi krv u žilama.Sve te telegrame sam ja predao ožalošćenima.

          Na sreću mnogo je više onih drugih momenata. To su rođenja dece, unuka, penzije (pogotovo devizne!), pa čak i vojni pozivi u ona srećna vremena. Npr., tako sam se sprijateljio sa poznatim muzičarem Životom Vidićem. Kada mu je sin primio poziv, insistirao je da dođem na ispraćaj i otada se družimo.

           Bilo je tu i drugih zgoda i nezgoda, padova u blato sa bicikle, tri loma noge, trinaest ujeda pasa, gubljenja kapa...

          Tu su i razne napete situacije, kod kojih nikada nisam ulazio u konflikt, već strpljivo popuštao kada je za to imalo mogućnosti. Pa i kada me je neko baš debelo uvredio, nije me držalo dugo, jer po prirodi nisam zlopamtilo.

          U ona divna vremena, oko novogodišnjih praznika delio sam bezbroj čestitki, a u ispomoć mi je dolazila cela familija, prijatelji, poznanici. Bilo je pakleno, ali je prijalo viđati sva ta razrdagana lica.

          U lepše trenutke spada i prelazak u novu zgradu PTT-a 1980. godine. Tih godina Draga Ankić napušta Starčevo, posle njega se smenjuju Olgica Gavrilov i Mila Đurković, da bi pre dvadestak za šefa jedinice došla Miljojka Milakara, koja je to i sada. Proširili smo se i kadrovski, pa nas je momentalno petoro - dve službenice i tri poštonoše, a očekuje se i novo širenje.

          Mogao bi Mića do sutra, ali svemu doće kraj...

          - Na žalost, 4. oktobra ove godine i zvanično mi prestaje služba. Za ove četiri decenije zavoleo sam mnogo ovaj posao, ljude, moje Starčevo. Svi me prepoznaju, postao sam Mića Poštar. Čak su i moju decu zvali malim poštarima.

          Ipak, drago mi je mi je što iza mene ostaje moj mali naslednik Marinko Stojković, koji je uz moju skromnu pomoć za par nedelja postao vrsni poštar!

          Mića ima i poruku za kraj.

          - Želim svojim Starčevcima mnogo lepih pošiljki, da budu ljubazni prema poštarima i, posebno, da svi naprave poštanske sandučiće!

skicirao: Jordan Filipović

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2005. Webmaster