Internet izdanje broj 132 od 31. marta 2005.

Intervju

Gost Starčevačkih novina - Radislav Jahura, projektant starčevačke kanalizacije

ZAVRŠEN PROJEKAT - SLEDE RADOVI?

Projekat za izgradnju mreže fekalne kanalizacije u Starčevu je završen. Tim povodom za Starčevačke novine govori Radislav Jahura - projektant preduzeća "Srbijaprojekt" a.d. Beograd zadužen za izradu idejnog i glavnog projekta za izgradnju kišne i fekalne kanalizacije u Starčevu

Projekti na stolu: Radislav Jahura

Radite na projektu izgradnje kanalizacione mreže u Starčevu, koliko ste poznavali teren i problematiku pre no što ste počeli sa izradom projekta?

- Sa ekološkog aspekta, moram reći, da se bavim i snabdevanjem naselja čistom vodom. Ovde radim na izradi kanalizacionog projekta. Moj profesionalni život je oduvek bio vezan za ekološki aspekt. Svoju službu sam započeo u Pančevu, u “Vodovodu“. Tu sam živeo, radio i mnoge stvari naučio. Za vreme svoje službe u Pančevu radio sam Kibernetski centar u Azotari, tamo sam doživeo i neprijatnu situaciju trovanja na radu. Na svojoj sam koži osetio da živimo u vrlo zagađenoj sredini. To je verovatno jedan od razloga zbog kojih sam odlučio da se preselim. S obzirom da sam dosta radio u industrijskoj zoni, znam šta je Starčevo. Ono je praktično u industrijskoj zoni, znači u zagađenoj sredini.

Koliko, zapravo, nepostojanje kanalizacije ugrožava nas i životnu sredinu?

- Postoje dve komponente zagađenja čoveka, jedna je činjenica da udišemo razna isparenja i štetne materije koje ispuštaju firme. Druga komponenta je činjenica da kada padne kiša, sve te otrovne materije padnu na tlo, mi posejemo baštu, a biljke popiju svu tu vodu sa otrovnim materijama koje su padavine unele u zemlju. U Starčevu postoji još jedan vid zagađenja. S obzirom da je Starčevo priključeno na gradski vodovod, potrošnja vode je podjednaka kao u gradu. Starčevo napravi veliku količinu otpadne vode, a nju ne odvede tamo gde ne smeta. Septička jama je imala smisla dok su postojali bunara, jer se tada nije trošila velika količina vode i samim tim se nije stvaralo mnogo otpadnih voda. Sada je situacija drugačija. Otpadnih voda je mnogo, a septičke jame ne predstavljaju rešenje. Imamo velike padavine, sada kada počne da se topi sneg, nivo vode će se podići i zagadićemo tlo.

Kada ste započeli rad na projektu?

- Vaše rukovodstvo je pre tri godine donelo odluku da radi projekat za kanalizacioni sistem. Smatram da je to bila odlična ideja u cilju obezbeđivanja normalnog života za stanovništvo. Tada smo napravili idejne projekte, ekonomske elaborate kako bi se dokazalo da je to ekonomski isplativo, zatim smo napravili ekološke elaborate da bi dokazali koliko je korisno i sa tog aspekta. Sad smo došli do te faze da na osnovu glavnih projekata možemo da počnemo da izvodimo radove.

Tri godine, čini se kao dosta dug period, da li je postojalo nekih problema ili izrada takvog projekta traje toliko dugo?

- U izradi dokumentacije nailazili smo na niz problema. Po novom zakonu ne može se ništa raditi dok se ne dobiju urbanističko-tehnički uslovi. Tu smo potrošili mnogo vremena dok smo tu dokumentaciju obezbedili, i to samo za izgradnju kanalizacione mrežu. Više od godinu dana smo čekali da se ti uslovi dobiju. Za izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda još uvek nemamo urbanističko-tehničke uslove. Za to postoji nekoliko razloga; još nismo obezbedili imovinsko-pravne odnose za parcele, gde računamo da će biti postrojenje. Optimalno mesto za postrojenje je u industrijskoj zoni, tačnije preko puta Rafinerije nafte. Tu se nalaze parcele na kojima bi moglo da bude ovakvo postrojenje, koje bi se radilo u fazama.

Pojasnite šta podrazumeva izgranja postrojenja po fazama. Znači li to da ćemo čekati da se sve faze završe da bi se prva kuća u Starčevu povezala na kanalizacioni sistem?

- Vidite, ako računamo da Starčevo ima 8000 stanovnika, ili će imati oko 10000 za nekih deset godina, mi ne bismo radili sada postrojenje za 10000 stanovnika, već bismo uradili u prvoj fazi za 2000 stanovnika. Onda bismo videli kako se razvija kanalizacioni sistem, pa bismo za neku godinu dodali još jednu jedinicu. Ukoliko u međuvremenu dođe do toga da se formira centralno gradsko postrojenje, onda bi otpadne vode usmerili ka tom postrojenju. Projektom je planirano da se, ukoliko dođe do izgradnje takvog postrojenja, otpadne vode usmere tamo. Do tog momenta, mi bismo prečišćenu otpadnu vodu iz lokalnog postrojenja transportovali u Dunav. Imamo rešenje potisnog cevovoda. Izrada postrojenja po fazama podrazumeva proširenje postrojenja u skladu sa širenjem kanalizacione mreže. Da budem jasan, potisni cevovod se radi sa kapacitetom za celo naselje. Samo će se pumpe dodavati u skladu sa širenjem mreže.

Da li je projektom predviđen stepen čistoće vode koja će ići u Dunav?

- Postrojenje za prečišćavanje sa pumpnom stanicom će davati kvalitet prečišćene vode druge kategorije, što po vodoprivrednim uslovima zadovoljava i može ići direktno u Dunav. Imajte u vidu da Pančevo i Beograd otpadne vode ne prečišćavaju, već je direktno ispuštaju u reke. A našim projektom je predvićeno postrojenje koje obezbeđuje drugu kategoriju vode.

Još uvek nisu dobijeni urbanističko-tehničke uslove za izgradnju postrojenja?

- Da, mi još nemamo urbanističko-tehničke uslove za postrojenje. Prvo treba nadležni u Opštini da nam izdaju odobrenje za lokaciju, a zatim bi nam u Urbanističkom zavodu napravili urbanističke uslove. Tamo bih kao projektant pomogao urbanistima da se to što pre uradi. Po dobijanju dokumentacije bismo uradili glavni projekat za postrojenje koje bi se radilo u fazama, na način koji sam objasnio.

Kada se budu obezbedili svi uslovi, na koji način će se krenuti u realizaciju? Koji je redosled izgradnje?

- Kada dođe do realizacije projekta, prvo se mora izgraditi potisni sistem, u cilju sticanja uslova da se blagovremeno svaka ulica priključi na kanalizacionu mrežu. Zatim će se raditi postrojenje. I najzad - kičma kanalizacione mreže - glavni kolektor sa liv stanicama, koja će ići od početka Starčeva, ulicom Pančevački put, do izlaza iz sela prema Omoljici. Kada se to uradi, stvoreni su uslovi da se svaki pojedinac priključi na sistem, pogotovu domaćinstva uz glavni kolektor, a zatim i sve ostale ulice, po etapama u zavisnosti od finansijskih sredstava.

Sve zavisi od modela finansiranja. Nešto će morati da plati svako domaćinstvo, nešto lokalna zajednica, Opština, nešto će donacije.

Jasno je da će se delovi Starčeva po etapama priključivati na sistem, da li možete reći koji deo je prioritetan?

- Da bi se sistem mogao graditi u fazama, jasno je da se kanalizacija ne može izgraditi za godinu dana, to će biti posao od nekoliko godina, kao što sam rekao mora se uraditi glavni kolektor, koji će ići ulicom Pančevački put, pa Matije Gupca do izlaska iz sela. Kada se to bude izgradilo stiču se uslovi da se sve ulice priključe. Jasno je da će se domaćinstva uz glavni kolektor najpre priključiti. Što se otpadnih voda tiče, u celom naselju je veliki problem, naročito su ugrožene Šumice i južni deo naselja. Za svako domaćinstvo je prioritet da dobije kanalizaciju, kako ne bi bilo problema sa septičkim jamama i kako bi se obezbedilo normalno funkcionisanje bez zagađivanja životne sredine.

Kada cevi prođu kroz ulicu, na koji način će pojedinac ostvarivati svoje pravo da se priključi?

- Projektom je predviđeno priključvanje na šahtove, sa svake strane po dva-tri domaćinstva. Svaki pojedinac će morati da dobije uslove priključivanja. Naravno, svako će morati da ima svoj projekat-od svoje kuće do kolektora. Napominjem da neće postojati mogućnost priključivanja na divlje, već će se svako domaćinstvo priključivati planski po projektu.

Imate li podatak da li u Srbiji postoji mesto, tipa Starčeva, koje ima rešen kanalizacioni sistem?

- Dobro pitanje ste postavili. Ima mnogo mesta koja kreću sa projektima, primer je i Kačarevo. Malo je mesta koja su urada kanalizacioni sistem. Međutim, u većini mesta ne postoji takav problem kao u Starčevu, mislim na zagađenje životne sredine. Vi niste u situaciji da kažete, nisu ni druga sela to uradela, pa ne treba ni nama. Vama treba, jer je situacija sa zagađenjem kritična. Žrtve ste i aerozagađenja i zagađenja tla. Mislim da nema vremena za čekanje.

Pretpostavljam da je želja većine stanovništva da se što pre priključi na kanalizacioni sistem, ali jedno su želje drugo mogućnosti. Kako obezbediti sredstva za tako veliki i skup projekat?

- Mišljenja sam da se sredstva mogu obezbeditda kako bi se u fazama uradio kanalizacioni sistem. Treba da uloži i Opština i pojedinci, a verujem da će biti i donacija. Strane države, članice Evropske unije, daju donacije za ekološke projekte. Ne može se ući u Evropsku uniju, za svako naselje, koje broji više od 5000 stanovnika, propisano je da mora imati kanalizaciju. Ekološki elaborat koji je rađen za ovaj projekat se može iskoristiti za prezentiju problema u cilju dobijanja donacije. Prezentacija kroz elaborate je jedna mogućnost. Na osnovu projekta se može uraditi tender kako za donatore, tako i za investitore.

Imate li neki savet za građane Starčeva, sada kada idemo u susret početku realizacije projekta?

- Kada se bude krenulo sa realizacijom, građani će morati da imaju strpljenja. Na žalost ne mogu se svi odjednom priključiti. Tako je bilo i kada se vodovod radio, nisu svi odmah bili priključeni. Građani moraju biti strpljivi, svi će dobiti priključak, ali ne mogu istovremeno svi. Niko ne sme da se ljuti što je neko priključak dobio ranije, jer to zavisi od tehničkih uslova.

Na kraju, da li ste zadovoljni saradnjom sa Mesnom zajednicom?

- Kao projektant, svakako da sam podneo najveći teret. Nisam želeo mnogo da dosađujem investitoru. Biću tu sve dok ne vidim da se krene sa radom i dok ne vidim da su ti radovi krenuli dobrim putem. Imam veliko iskustvo i moja pomoć je na rspolaganju.

Daniela Birak

POTEZ KIČICOM BRIŠE ZABORAV

U susret ka lepom

Mnogi naši sugrađani bave se različitim hobijima.

Naš sagovornik je odabrao da na platnu beleži prošlost, sadašnjost i mašta o budućnosti

Dragan Milenkovski Dace

Dragan Milenkovski - Dace rođen je 19. maja 1965. godine u Pančevu. Osnovnu školu završio je u Starčevu, a srednji peti stepen stručnog obrazovanja u Pančevu. Zaposlen je u Rafineriji nafte Pančevo. Osim stalnog posla, sa kojim namerava da stigne i do penzije, Dace ima jedan strastveni hobi. No, krenimo od početka...

* * *

         Prvo nas je interesovalo nas je kada je Dace u stvari pokazao prvo  interesovanje za bavljenje umetnošću, konkretno slikarstvom.

         - Sećam se kada sam napravio prvu sliku koja je privukla pažnju mog tadašnjeg nastavnika likovnog vaspitanja Vlastimira Madića. I dan-danas je imam: uspeo sam da naslikam čoveka koji ima kapu, drži merdevine i crne je boje. Slika je nastala sedamdeset prve godine kada sam imao svega šest godina. Dugo godina je tu sliku Vlasta čuvao, a sada je ponovo došla kod mene i stvarno sam ponosan na nju! Ona je u stvari jedan period mog ranog života koga se kroz maglu vrlo rado sećam, priseća se  Dace.

         U šestom razredu osnovne škole jedna njegova slika završava u pančevačkom Domu pionira na manifestaciji “Raspevano proleće“ koja obuhvata likovne radove iz svih osnovnih škola u opštini Pančevo. - Tu jedna moja slika uzima prvu nagradu što meni do dana današnjeg imponuje.

          Osnovnu školu završava u Starčevu a zatim obrazovanje nastavlja u Pančevu. Šta se dalje dešavalo u periodu njegovog odrastanja, u tinejdžerskom uzrastu, a to je vrlo kritičan period kada i takoreći sigurni potencijali krenu pravim ili pogrešnim putem.

- Svoje dalje školovanje nastavljam u srednjoj školi “Paja Marganović“ u Pančevu. Tu sam završio deveti i deseti razred a u mašinskoj školi “Boris kidrič“ završavam peti stepen obrazovanja i stičem zvanje vk-radnika. To je bio period uzrasta kada sam osetio da je svet moj! Period “stare Jugoslavije“... Mnogi ljudi su tada živeli slično, prve ljubavi... Tada mi se desio i prvi veći rok koncert, bilo je to osamdeset i druge godine kada smo se zaputili Mile Antonijević, Čeda Jović, Sekula, Rođa Milošević i ja put Zagreba na rok festival koji je trajao dva dana. Skroz lud provod, zezanje u vozu, ma dva dana ludila! Tada smo gledali imena kao što su “Juraja hip“, “Medžik boks“, Jan Gilan a svirku je otvorio slovenački bend “Paklena pomorandža“ koji je napravio neverovatnu amosferu. Zatim 1983. odlazim sa Gašom u Beograd na koncert “Erik Kleptona“ kada sam na teksas jakni imao napisano “Erik Klepton je bog“. Zatim sledi serija koncerata kao što su “Girl skul“, “Riblja čorba“ koja je tada bila u ekspanziji domaćeg roka, sa setom se priseća Dace svojih tinejdžerskih dana. To je period kroz koji su manje, više svi mladi tada prolazili. Stižemo i  do vremena kada dečko “stasa za armiju“, a posle nje čovek se vraća kući “zreo“ kako bi nastavio svoj životni put. 

- Vojsku služim u Sarajevu, beše to 1986. godine. Čak i tada sam bio pod uticajem svirki i u periodu vojnikovanja posećujem pregršt koncerata na sarajevskoj sceni. Svo to vreme nisam se ozbiljnije bavio slikarstvom, ali nekako posle pogibije brata 1988.  godine počinjem da se bavim uljem, grafikom i crtežima. Te godine postajem član likovne sekcije Rafinerije nafte Pančevo, gde sam i osnovao stalni radni odnos. Članovi te sekcije su još i Panić Milovan, Filip Andrić, LJiljana Stanojević, Dragan Kostić... Ubrzo su usledile izložbe za Dan rafinerije, slikarske kolonije... Pre pet godina,  odlazim na krstarenje Dnjeprom gde sam napravio par dobrih slika, zatim slede “Zrenjaninski susret slika“ pa prošle godine slikarska kolonija na Zlatiboru i na Srebrnom jezeru, likovna kolonija u Beloj Crkvi... Posebno mi je drag mozaik koji sam pomogao Mići Paniću da odradi a koji je odobrio vršački vladika da može da stoji ispred manastira Vojlovica. Sav taj rad smo morali da nosimo u Vršac da bi vladika video i dao zeleno svetlo da to može da se montira ispred manastira - napominje Dace. Reč po reč, stigli smo do sadašnjosti, i bliske budućnosti. Kakvi su  planovi? - Plan mi je da naslikam starčevačke znamenitosti kao što su obe crkve, škola, donja škola, da oslikam Starčevo, stare Starčevačke zgrade kojih jošuvek ima i to bi bilo to. Slikam i portrete po narudžbini, pejzaže, ikone...

         Dakle, prva ljubav zaborava nema... - Da, tako bi otprilike izgledala moja životna priča... Prošlo je trideset i pet godina od mog prvog likovnog dela, a ja sam još u istoj priči... Slikanje je deo mene. Mislim da čovek treba da istraje u onome što voli, a rezultati će sigurno vremenom doći - siguran je naš sagovornik.

         Dragi moji Starčevci, možda ćete se šetati pored neke stare građevine, vi ćete biti u prolazu, a Dace će da slika.  Zastanite na trenutak, možete proćaskati o prošlim vremenima koja su daleko za nama, ali i o onima koja tek dolaze.

Goran Milošević

Druženje - Vidomir Jelesijević, kulturni radnik

Starčevo i kultura

Vidomir Jelesijević

         Malo je onih koji se mogu “požaliti“ da su četvrt veka u poziciji da institucionalno utiču na kreiranje duhovnog života jednog mesta. Još je manje onih koji se mogu pohvaliti da istih tih dvadest i pet godina uspešno plivaju u nemirnim i nezahvalnim vodama rada na odgovornom položaju u kulturi mesta, kao što je Starčevo

         Možda i jedan od fenomena kada je u pitanju organizaciono umeće i znanje iz oblasti kulture je ekskluzivni gost ove rubrike i “Starčevačkih novina“.

         Naravno, da svi od Horgoša do Dragaša, a što ne reći i od Triglava do Đevđelije, neće imati dilemu da se radi o čoveku za sva vremena - Vidomiru Jelesijeviću, direktoru Doma kulture.

         Vidomir Jelesijević, rođen 18. novembra 1947. godine, od majke Stajke i oca Miodraga. U srećnom braku s Dragicom, otac troje dece - Svetlane, Snežane i Predraga, a deda troje unučadi - Jelene, Anđelije i Lazara. Bavio se prosvetom, voleo fudbal, a život posvetio kulturi.

         Kako je mali Vidomir stasavao u kulturnog radnika?

         - Rođen sam u Banatskom Brestovcu i tamo proveo detinjstvo, mahom na tzv. “utrini“, gde sam čuvao svinje, guske... Kao, u ta vremena, i sva ostala deca. I dok stoka pase, mi smo se “bavili“ omiljenim zanimacijama - klisom ili fudbalom, koji mi je i ubuduće bio jedna od najvećih opsesija. Tu su i utakmice ulica protiv ulice, pa “zvezdaši“ protiv “partizanovaca“...

         Bio sam i veoma nestašan, i često dobijao “po turu“ - od majke, uglavnom, prutićem - dok pravedni, ali strogi, otac nije birao “sredstva“, već me je “peglao“ čime je stizao.

         Od mnogo nestašluka mogu da izdvojim jedan, a tiče se mojih imitatorskih sklonosti. Naime, neverovatno verno sam oponašao vatrogasnu sirenu, a vragolast kakav sam bio nisam mogao da odolim, a da ne napravim neku štetu. I tako, prikradem se Vatrogasnom domu, udarim u “zavijanje“, a vatrogasci pod punom opremom upale kola i krenu u akciju... I nekoliko puta je prošlo, dok vlasti nisu otkrile, uprkos što me grčevito štitio pokojni komšija deda Rakić Pantović. Jednog dana sam dolijao “ruci pravde“ i, čak, završio u zatvoru (u to vreme su postojali zatvori pri mesnim zajednicama), gde sam posle kraćeg ispitivanja priznao svoja “nedela“.

         Ipak, najveće batine koje pamtim, dobio sam zbog pada sa očevog motora, kojeg sam neovlašćeno uzeo. Tada mi je u gostima bio jedan prijatelj Afrikanac, koji se u to vreme školovao u Beogradu .

         Inače, u školi sam bio veoma aktivan po raznim sekcijama, a osim fudbala imao sam dara i za stoni tenis, koji i dan-danas povremeno upražnjavam.

         Što se fudbala tiče, obožavao sam do “Partizan“, pa sam davne 1966. godine, u srednjoj školi, s prozora jedne učionice, skinuo držač za zavese da bih na njega zakačio crno-belu zastavu. Bila je to godina velikog pohoda  beogradskog kluba na Kup evropskih šampiona, a za tu utakmicu (sa “Spartom“ iz Praga) ulaznica je vredela basnoslovno!

         LJubav prema najvažnijoj sporednoj stvari na svetu nastavila se i kasnije.

         - Između 1966. i 68. godine pohađao sam Višu pedagošku školu - odsek za nastavnike stručnih predmeta mašinskog smera u Tuzli. Y slobodno vreme igrao veznjaka za fudbalski klub “Partizan“ iz Kiseljaka , gde mi u lepom sećanju ostalo druženje sa izvesnim Fuadom Hadžiavdićem, sa kojim sam dugo održavao prijateljske veze. Pamtim derbi sa “Drinom“ iz Zvornika, za koju je igrao tada mlađani Hatunić, poznat kao dugogodišnji stoper “Partizana“. Tu sam, za čudo, imao i prvi kontakt sa Starčevom i preko nastavnika Matije Škrleca, sa čijim sam sinom jedno vreme stanovao. Matija je izvesan period proveo u Starčevu i radio u školi.

         U Bosni, odnosno Rogatici sam dobio prvo zaposlenje, i upoznao svoju buduću suprugu Rajku. To je bio početak sedamdesetih - jedno divno vreme, divno druženje uz sevdalinke Zaima Imamovića, Safeta Isovića i drugih. Tamo mi se rodila prva ćerka Svetlana, ali uskoro se, ipak, vraćam u ove krajeve, kada dobijam i drugu ćerku Snežanu.

         Tu su prva iskustva sa “foteljom“ u nekom od Domova kulture!

         - Pre toga 1972. godine služim vojsku u Banjaluci i to u vreme upada ustaških terorista, što se jako osećelo po stepenu pripravnosti vojske.

         S jednim Albancem sam držao časove opismenjavanja, a završio sam i IMT garnituru - za vozača traktora sa priključnim mašinama, jer sam po rodu bio mašinska inžinjerija.

         Posle se vraćam u Brestovac, a postajem i direktor Doma kulture u Glogonju, gde mi se urezala izvanredna saradnja sa KUD-om “Veselija“ - poznatom po odličnim majstorima duvačih instrumenata.

         Dolazi i kobna '77-a...

         - Pri jednom povratku iz Glogonja na mene je iz suprotnog pravca naleteo jedan automobil. U kolima su mi bili žena i deca. Iako je udar bio na mojoj strani, samo je supruga nastradala. To je bio najveći mogući udarac za moju porodicu i mene.

         Posle te tragedije vraćam se u Brestovac, gde radim u mesnoj zajednici, a onda mi stiže ponuda iz Starčeva...

         Ponuda koja će obeležiti Vidomirov život u narednih četvrt veka.

         - Ja sam već izražavao želju da napustim mesnu zajednicu, a to je Starčevcima predočio Miša Pavlica, pa mi je 1979. godine partijska delegacija u sastavu Toma Zdravković - Raša Selimovski, ponudila da zamenim tadašnjeg direktora Miju Radojevića, koji se spremao da napusti Starčevo. Bez puno razmišljanja, odlučio sam da prihvatim poziv.

         I nisam se pokajao, jer tu sam zatekao veliki broj talentovanoh ljudi, željnih afirmacije. Ubrzo se ženim Dragicom, učiteljicom, koja je podržala tu moju nameru, pa je docnije i ona našla zaposlenje u starčevačkoj školi. Dragica mi je potom rodila sina Peđu i u najvećoj meri odgajila ćerke, na čemu sam joj neizmerno zahvalan.

         Prvi sa kojima sam, kao novi direktor, uspostavio saradnju, a ona traje i do dan-danas, bili su Rade Stanković i Mile Antonijević i grupa “Sudar“, koju su činili još Ivica Orešković i tragično stradali Marinko Tubić. ka prvi znak plodne saradnje, odmah su im vraćene oduzete prostorije za probe.

         To je bilo “zlatno“ doba kada je kultura u pitanju. 

         - To je zaista bilo tako. Na sve strane su bujale aktivnosti. Mnogobrojni talenti su preplavljivali Dom i kroz sekcije se kreativno uzdizali. Slikarska grupa “Franjo Radočaj“ je dobila atelje. U galeriji na spratu su pravljene elitne izložbe. Između ostalog, jednom prilikom je meću posetiocima bio i prvak berlinske opere.

         Folkloraši su, sa izuzetkom jedne ili dve godine, uzimali zlatne plakete na nivou Vojvodine. Tamburaški orkestar je plenio kvalitetom do te mere, da je i slavni čika Janika Balaž morao da se uveri u to, pa je prisustvovao jednoj od proba. Tu je, zatim, i Izvorna grupa, koja je, takođe, postizala izvanredne rezultate.

         Dramska sekcija je pripremala komad “Sumnjivo lice“, literarna bila izuzetno jaka i  da ne pominjem i mnoge druge aktivnosti, ali jednostavno Dom kulture je bio okosnica za sve njih.

         Društvo je izdvajalo i znatna sredstva.

         - Tada je zemlja bila mnogo stabilnija i veoma držala do kulturne nadgradnje. Tako smo, veoma često, dovodili elitne pozorišne predstave, kao što su “Izbiračica“ i sve druge za koje je bilo tehničkih uslova. Biblioteka je vrvela od čitalaca. Da ne pominjem razne koncerte, nadaleko poznatu diskoteku i, naravno, bioskop, koji je prikazivao samo najaktuelnije filmove.

         Kruna rada Doma kulture su brojna putovanja sa folokloraško-tamburaškim sastavom i Izvornom grupom. Teško je sve nabrojati - tri puta Francuska (mesto kod Pariza - toliko puta su i oni dolazili kod nas), pa Nemačka, Grčka, Bugarska..., a o staroj Jugoslaviji da i ne govorim. U sećanju su mi “Znanje-imanje“ u selu Tearce kod Tetova u Makedoniji, odlasci u Zagreb...

         Eh! Suviše lepo, da bi dugo trajalo!

         - Došle su i zlokobne devedesete, prekinute mnoge spone i saradnje. Došlo je do sveopšte krize i dekadencije. Neuporedivo manje sredstava, pad interesovanja, kič trendovi i jednom rečju, kultura je bila na kolenima.

         Mi smo, donekle, uspevali da održimo nivo kvaliteta, ali knjiga se uglavno svela na aktivnosti folklora, novotvorenu galeriju “Boem“ i povremene tematske večeri. Kasnije se krenulo i sa “Danima druženja“, pa smo polako uspevali da podignemo nivo kulturnog života.

         Dolazimo i do   sadašnjeg trenutka.

         - Danas je došlo do vidnog poboljšanja, ali smo još uvek daleko od onih zlatnih vremena. Na neke stvari jednostavno ne možemo uticati, kao što su narušeni sistem vrednosti, sveopšta apatija i nezainteresovanost, osiromašeno društvo... Međutim, mi se ne predajemo i koristimo svaku priliku da ovoj sredini ubrizgamo novu inekciju duhovnosti.

         Kako god, ali opšte je mišljenje kulturnih poslenika, da je Starčevački Dom kulture ubedljivo najagilniji u okolini.

         - Pohvale gode, ali ništa ne bi bilo bez podrške šire zajednice. Tu, pre svega, u programskom smislu, mislim na Kreativni kulturni klub, sa kojim smo zajednički priredili u poslednjih šest meseci preko pedeset raznolikih programa - od predavanja, tribina, književnih večeri, preko koncerata, festivala, do šahovskih turnira i pozorišnih prestava.

         Što se ostalih tiče, moram spomenuti saradnju sa Mesnom zajednicom, koja je, osim tekućih dotacija, i generalni sponzor Međunarodnog festivala malih tamburaških orkestara, koji postoji pet godina i spada u nekoliko najkvalitetnijih u državi. Tu je i, uvek predusretljivi DPP “Vojvodina“, kao i mnogi mali privrednici. Dotle, na žalost, sa Školom saradnja nije u programskom delu na nekadašnjem nivou.

         Što se samo Opštine tiče, smatram da prema nama postoji neka vrsta tihe diskriminacije, pogotovo kada su programska sredstva u pitanju. A ako se uzme obzir to da smo po aktivnostima iznad mnogih gradskih sredina, mislim da osim svega troje zaposlenih i skromnih redonih sredstava, zavređujemo mnogo više pažnje u svakom pogledu.

         Kad su odnosi sa gradskim kulturnim institucijama u pitanju, oni su bezmalo besprekorni.

         I tako, direktor ulazi u svoj novi mandat, svež za nove poduhvate, kao da je tek na početku.

         - Tako se i osećam, jer kultura je moj život. Voleo bih samo da se naše mesto još malo prodrma, jer prava šteta propustiti te divne i korisne događaje. Evo, recimo, poznato je u kakvoj zagađenoj atmosferi živimo, a na predavanju onkologa - samo šest žena.

         Ali, kome su takve teme možda malo “naporne“ imamo i mnogo toga relaksirujućeg, pa već prvog aprila priređujemo veče šale, karikature i gitare.

         Pravi lek za dušu, i pozivam Starčevce da ga probaju, jer čovek se mnogo lepše i zdravije oseća.

         Za Starčevo i kulturu - do kraja!

družio se

Jordan Filipović

RAZGOVOR SA POVODOM - MILKO POPČEV, ŠAHISTA

Šah je magična igra

Milko Popčev u akciji

         Milko Popčev, bugarski velemajstor i jedan od najboljih šahista na Balkanu, boravio je 6. marta u Starčevu, gde je, u organizaciji Doma kulture i Kreativnog kulturnog kluba, najpre u prepodnevnim satima odigrao simultanku sa građanima Starčeva, a zatim i uveče redovno kolo prestižnog međunarodnog turnira “Memorijal Milana Prvulja“.

         Ova manifestacija organizovana je u cilju sveopšte akcije Kreativnog kulturnog kluba i Doma kulture za podsticanje kulturnih i drugih pravih vrednosti, a Milko je bio ljubazan da našem listu da kraći intervju, čime je dao doprinos pomenutoj akciji, kao i promovisanju drevne misaone igre na 64 polja.

         Milko Popčev je rođen 11. novembra 1964. godine u Plovdivu, a šahom se bavi od ranog detinjstva. Postigao je veliki broj uspeha na mnogim takmičenjima. Poslednjih deset godina živi u Beogradu, a nastupa za ekipu čačanskog Borca.

         Milka smo pitali otkud uopšte u Starčevu?

         - Razlog je turnir četvrte kategorije “Memorijal Milana Prvulja“, inače drugi po redu, koji se igra u hotelu “Tamiš“ za nagradni fond od oko 60.000 dinara. Valja napomenuti da je sponzor firma “Vojvodinaput“, a da je na moj dolazak najviše uticalo veliko prijateljstvo sa poznatim pančevačkim šahistima Pajom i Kostom Orlovim.

         A to što sam u Starčevu, mogu zahvaliti organizatorima, koji su poželeli da se jedno (deveto) od jedanaest kola odigra u Kreativnom kulturnom klubu. To je bio pun pogodak, jer smo nas, dvanaest učesnika, mogli pred starčevačkim ljubiteljima šaha da demonstriramo sve njegove lepote. To je očigledno uticalo i na same igrače, pa je ovo bilo, po mojoj proceni, najborbenije kolo, a posebno izdvajam partiju između Rumuna Ilijina i mladog Beograđanina Robulja, koja je u dramatičnom raspletu ipak završena remijem.

         Pre toga, je Milko, u maloj sali Doma kulture odigrao simultanku sa građanima Starčeva.

         - Zaista sam se lepo osećao i na tome mnogo hvala organizatorima, posebno građanima s kojima sam odigrao simultanku. Bilo je i veoma dobrih rivala i kvalitetnih partija, a sviđa mi se što je bilo prisutno i mnogo  dece, što mi uvek predstavlja veliko zadovoljstvo.

         Od dvanaest učesnika turnira Milko je jedini velemajstor (najveće među svim šahovskim zvanjima), član je, inače veoma jakog, bugarskog olimpijskog tima i nosilac velikog broja titula.

         - Titulu velemajstora dobio sam 1998. godine, a od uspeha mogu izdvojiti dve titule pojedinačnog prvaka Bugarske. Tu su i pobede na raznim prestižnim turnirima, ali najveća mi je čast igranje za Bugarsku na šahovskim olimpijadama, koje su najeminentnije takmičenje ekipnog šaha na planeti. Imao sam dva nastupa, od toga izdvajam onaj u Manili 1990. godine, gde sam igrajući na šestoj tabli iz devet partija izvukao 6 poena, što se smatra velikim rezultatom. Spomenuću i nastup na poslednjoj olimpijadi, gde je Bugarska bila u vrhu. Dobri poznavaoci šaha sigurno znaju za Topalova, trećeplasiranog svetskog igrača, tu je i Kiril Georgijev i još mnogi, tako da je veoma teško izboriti mesto u selekciji.

         Među najjače odigrane partije u karijeri osim duela sa pomenutim kolegama Topalovim i Georgijevim, ubrajam i mečeve sa Barejevim, Romanišinom... 

           Interesantno je zapažanje Popčeva, kada je sudbina savremenog šaha u pitanju.

         - U eri kompjutera, ova sprava zauzela je zavidno mesto i u šahu. Međutim, laici misle da je moguće da kompjuter u igri zameni čoveka, s čime se ja apsolutno ne slažem. Sigurno je od pomoći kada je u pitanju otvaranje partije, ali posle se sve prepušta individualnim vrednostima igrača. I kada se “borba“ rasplamsa, do izražaja dolaze maštovitost, kombinatorika, i naravno hrabrost da se “napadne“ suparnik.

         S druge strane smatram da bi u interesu šaha valjalo ograničiti i vreme za razmišljanje, čime partije postajale daleko atraktivnije za publiku.

         Na pitanje, čime se bavi u slobodno vreme, Milko je, s osmehom, kazao da se to kod šahista (skoro) podrazumeva:

         - Naravno, sportskim klađenjem! Kažem, naravno, jer i šah i klađenje povezuje jedno, a to je kombinatorika. Evo, i za vreme trajanja ovog turnira, osim predivnog druženja, vlada i nezapamćena kladioničarska groznica. Čak i dok traju partije. Tu su, naravno, i “okršaji“ među nama samima, a moram da priznam da, moj prijatelj Paja Orlov i ja “najlošije“ stojimo, pa ćemo na zajedničkom tiketu morati da se “vadimo“!

         I na kraju Milko je poslao poruku čitaocima.

         - Igrajte šah, jer to je igra koja oplemenjuje duh i razvija moždane aktivnosti. Naravno, da biste bili vrhunski igrači, kao, nekada, Fišer, ili, danas, Kasparov, nephodno je, osim virouznog talenta, i mnogo, mnogo rada! Ali, za jednu finu intelektualnu rekreaciju, potrebne su samo crno-bela tabla, 32 figure i “ljuti“ rival.

Jordan Filipović

Budimo kreativni!

BUDI SVOJ!

Da bi se zabavili, mladi često smišljaju nove ideje, a nešto što se skoro pojavilo u Starčevu su mladi ljudi koji se bave rep muzikom. Jedan od njih je Marko Ivošević, odnosno MC SHKE.

Marko Ivošević

          Kada si počeo da slušaš rep muziku?

         - Rep muziku sam počeo da slušam 1997. godine, kada sam čuo “Montenigerse“. Zatim smo moj brat  Maksa i ja malo slušali, pa smo onda počeli da slušamo  VOODOO POPEYE i GRUA  I do danas nisam prestao da slušam rep muziku. Pored toga volim da čujem dobru ska, rok, rege pesmu. Ponekad odem i na neku svirku.

         Sa kim radiš i nastupaš?

         - Sa  JSR CLAN iz Brestovca sam u uskoj vezi, jer mi je tu brat i ortaci Ćosa i Žak, a sa nama nastupa i ortačka ekipa UNDERGHETTO.

         Koji su tvoji muzički idoli?

         - Slušam dosta grupa i repera, ali bih mogao da izdvojim jedino “CYPRESS HILL“, a od naših “Beogradski sindikat“. Vremenom sam menjao mišljenje, jer su se neki pokvarili, a neki postali mnogo bolji. Neki od onih koji su ostali dobri i nisu se mnogo menjali su upravo “CYPRESS HILL“. Sviđa mi se stil pevanja Ogija iz “Beogradskog sindikata“ i B.Real-a iz “Cupress hill“.

         Čime se svaki od vas konkretno bavi?

         - Svako za sebe piše tekstove, ali ja sam zadužen za organizaciju, Maksa za kompjutersku obradu, Ćosa za matrice, Žak je naša podrška, mada svi zajedno činimo firmu.

         Koje su reakcije vašeg društva, da li imate podršku?

         - U društvu nas uglavnom podržavaju, dolaze na naše nastupe i uopšte nismo imali neke neprijatne situacije.

         Da li planirate da se ozbiljnije bavite muzikom?

         - Radimo na CD-u već duže vreme, ali nedostaje nam sponzor i studio u kojem bi mogli to da ostvarimo, a za sada sve radimo u kućnoj produkciji.

         Odakle dobijaš inspiraciju?

         - Uglavnom iz čitanja školskih lektira (Selimović, Andrić), na časovima srpskog i filozofije. Onda zapišem neke reči, ideje i onda kod kuće slažem. Volim da tekstovi imaju poentu, ne volim da pišem o uopštenim stvarima. Pišem samo kad sam dobro raspoložen.

         Šta radiš u slobodno vreme?

         - Slušam muziku, volim da čitam knjige o astronomiji, geografiji, uglavnom enciklopedije, ali volim da čitam o filozofima i njihovim razmišljanjima.

         Gde izlaziš?

         - Uglavnom ne izlazim, nego se družimo po kućama, pijemo pivo i zezamo se, a kad izađem to je uglavnom KKK, Studio 21 ili mesto gde ima neka dobra svirka.

         Koji su tvoji planovi za budućnost?

         - Odličan sam učenik, planiram da upišem pejzažnu arhitekturu ove godine. Nastaviću da pišem, a uporedo ću raditi sve ostalo, pa dokle stignem. Sada mi je fakultet u prvom planu.

         Poruka Starčevcima?

         - Pronađite se, sledite taj put i imajte svoje JA!!!

Smiljana Jeftić

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2005. Webmaster