Internet izdanje broj 129 od 27. decembra 2004.
|
Internet izdanje broj 129 od 27. decembra 2004. |
|
|
|
|
Intervju
O kulturi Naš sagovornik je Dejan Bosnić, član Opštinskog veća zadužen za oblast kulture. Koliko se od nove opštinske administracije može očekivati u pomaganju kulturnih aktivnosti i da li je provincija samo moralna kategorija?
- Rad u Opštinskom veću, za sada doživljavam kao vrlo konstruktivan i, ujedno, vrlo prijatan u smislu međusobnih odnosa, ukoliko taj momenat uopšte zanima vaše čitaoce. Mislim da je činjenica odsustva ličnih i političkih animoziteta bitna u izgrađivanju odnosa poverenja i plodonosne uzajamne saradnje. Imamo zajednički cilj, a to je dobrobit svih građana opštine Pančevo, bez obzira na moguće razlike u političkim mišljenjima. Kada je u pitanju opšte dobro, vlast shvaćena kao upravljnje i javni servis a ne kao vladanje, ne sme da bude opterećena usko stranačkim interesima, i ja vam garantujem da , za sada, Opštinsko veće funkcioniše gotovo harmonično, kao tim, uvažavajući jedino snagu argumenata. Recite nam kakvo ste stanje zatekli u oblasti kulture? - Ako pregledate lokalnu štampu u poslednjih nekoliko godina, neće vam promaći velika raznovrsnost kulturne ponude, u kojoj je, mogu slobodno da kažem, svako mogao da pronađe mnogo toga za sebe. Naravno, uvek su moguća i potrebna poboljšanja. Zato je jako važno stalno pratiti duhovne potrebe građana, kao i unapređivati ukus novinama koje pomeraju granice estetskog doživljaja. U tom smislu, mislim da strateški treba rešavati i odnos popularne i alternativne kulture. Na žalost, kultura možda i najviše trpi u usloima sveopšteg siromaštva-koje nas već jako dugo tište. Iako je tokom 2004. godine u oblasti kulture potrošeno je oko 100 miliona dinara, što je znatno više nego prethodnih godina, moram da konstatujem da taj rast nikako nije dovoljan da podmiri sve kulturne potrebe naših građana. Hoćete li nastaviti praksu raspisivanja konkursa za finansiranje projekata iz oblasti kulture? - S obzirom na to da je prvi takav konkurs, realizovan početkom ove godine, u potpunosti uspeo, opravdano verujem da će i nadalje biti sačuvan princip konkursnog sufinansiranja neformalnih grupa, kao nebudžetskih korisnika, i individualnih autora umetničkih projekata. To predstavlja zasigurno najdemokratskiji oblik selekcije i odličan model decentralizacije rada lokalne samouprave. Ujedno, saznanje da je tim putem eliminisana svaka protekcija i zakulisna igra, i da osim istinskog kvaliteta ništa nikoga ne preporučuje, dodatno ohrabruje pre svega mlade, neafirmisane stvaraoce, da neodstupno prate svoje kreativne impulse. Kakva je situacija u domovima kulture u naseljenim mestima, pa i u domu kulture u Starčevu? - Loša ekonomska situacija u društvu, neminovno pogađa domove kulture u naseljenim mestima. Objekti su nefunkcionalni zbog prevelikih kvadratura, troškovi grejanja samim tim previsoki, a za narednu godinu najavljeno je i povećanje cene gasa za 26%. Usled svega toga, programi se u većini naseljenih mesta, sem u Jabuci, ne odvijaju tokom zimskog perioda. U vezi sa time, rekao bih da je dom kulture u Starčevu, podneo zahtev za uvođenje grejanja u delu prostorija, i postoje veliki izgledi da ta sredstva rebalansom budu odobrena. U zgrade, do pre dve godine, dugo nije ulagano, tako da su one u jako lošem stanju. Od pre dve godine, uspostavljen je solidan sistem finansiranja iz budžeta opštine, po sledećim stavkama: za lične dohotke, materijalne troškove, opremu, tekuće održavanje i kapitalne investicije, s tim što se posebno izdvajaju sredstva za programe. Takav pristup ćemo svakako zadržati. Napomenuo bih i da je izuzetno važna saradnja sa mesnim zajednicama naseljenih mesta, koje finansijski potpomažu programe ili investicije u domovima kulture, što se pokazalo korisnim u Banatskom Novom Selu i Starčevu. To je dobar model odnosa, koji bi morao da bude i opšteprihvaćen. Šta mislite o nevladinim kulturnim organizacijama, kakav je i Kulturni kreativni klub u Starčevu? - Nevladine kulturne organizacije bi trebalo da imaju veoma važno mesto u kulturnim procesima u našem društvu, jer u njima sami građani mogu da po sopstvenom izboru usmeravaju pažnju i stvaralačku energiju ka programima koji ih najviše privlače. U Pančevu postoji duga tradicija takvih inicijativa. Naveo bih samo primer čuvene dramske družine "Ateljea mladih", čiji članovi nakon 40 godina i dalje rade, ali danas u tužno lošim, čak nedostojnim uslovima. Verujem da lokalna vlast mora da ispolji znatno razumevanje za entuzijazam takvih udruženja i neformalnih grupa, ali je sa druge strane neosporan i neophodan kvalitet ideja, kao najbolja preporuka i preduslov za podrušku svake vrste. Kao dobar primer takvog organizovanja, može da posluži i starčevački "Kreativni kulturni klub", koji raznovrsnošću svog repertoara, na jedan posve konstruktivan način ispunjava slobodno vreme mlađih generacija, nadahnjuje ih i međusobno povezuje. Čitate li "Starčevačke novine"? - Čitam sve novine koje mi se nađu nadomak ruku, pa samim tim, s vremena na vreme i "Starčevačke novine", koje, moram da priznam, privlače i vizuelno i sadržajem. Mislim da vaša redakcija zaslužuje svaku pohvalu, jer ste pokazali da je dobar proizvod rezultat isključivo ozbiljnog, profesionalnog i posvećenog rada, a ne geografske pozicije ili političke volje. To još jednom potvrđuje da provincija nije prostorna, nego mentalna kategorija. Imate li poruku za čitaoce? - Ako mi dozvolite, rekao bih nešto u najopštijem smislu. Svi znamo da vreme u kome živimo nije nimalo lepo. U takvim uslovima, kada se svako grčevito bori za koru hleba, čovek ne sme nikada da zaboravi da nije samo stomak gladan, već da i duša ima svoje apetite. Ako se zadržimo samo na telesnom nivou postojanja, imamo velike šanse da zaboravimo šta znači biti čovek. E, upravo kultura ima tu moć da nadziđuje i oplemenjuje ljudsko biće, i njen doprinos nije odrediv u evrima, metrima ili kilogramima. Tu se radi o aspektima komunikacije, o međusobnim uticajima, o životnim stilovima i duhovnim vrednostima koje treju vekovima. Na žalost, kod mnogih je danas prisutna naopaka svest ili predrasuda o kulturi kao suvišnom luksuzu i velikom parazitu koji samo uzima a ništa ne daje. Oprostite na izrazu, ali to je čista glupost. Naprotiv, kulturna ponuda je možda najvažniji faktor koji doprinosi preobražaju jednog naselja u urbano središte koje reprezentuje, privlači i mami. Moralo bi čak i da se kaže da kultura širi tržište. Takođe, kulturno nasleđe itekako može biti stavljeno u funkciju ekonomskog razvoja naselja i borbe protiv siromaštva. Sve zavisi od toga kao želimo da se predstavimo sebi, drugima i svetu. Ne smemo da izgubimo iz vida da pojava i najmanje nepristojnosti u komunikaciji izdvaja, udaljuje i osuđuje na samoću. Mislim da je dosta bilo izolacija. Nama je potrebna veza sa Evropom, a kultura nudi baš to. Daniela Birak
Druženje kod Andre Paja Orešković, pčelar Pajin medeni život Andrija Pavlović, nadaleko poznat kao Andra, decenijama unazad pleni svojom kulinarskom i ugostiteljskom veštinom. Osvajač je mnogih nagrada u pripremanju raznih specijaliteta, čak je i pretendent na Ginisov rekord! Kroz godine bavljenja ovim pozivom i razna takmičenja, stekao je brojna prijateljstva, što poznatih ličnisti, što običnog sveta. Zidovi kafane "Dan i Noć", načičkani trofejima i diplomama, svedoci su mnogih lepih trenutaka i druženja bez granica. U okviru serijala razgovora Jordana Filipovića i interesantnih Starčevaca, Andra će imati domaćinsku palicu i ugostiti mnoge naše sugrađane upečatljivih biografija, veoma zanimiljivih za čitaoce ovih novina. * * *
Kada spojite vrsnog poznavaoca elektrike, pasioniranog pčelara, starog sportskog ribolovca i blagog i vazda, dečački nevino, nasmejanog čovekoljupca, ne možete, kao krajnji rezultat, dobiti ništa drugo nego našeg ekskluzivnog gosta. Naravno, svi, bez dileme, pogađate da se radi o čika Paji Oreškoviću, pripadniku stare, bečke škole dobrih manira i širokogrudosti. Paja Orešković, rođen je 19. septembra 1940. godine, od roditelja Ivana i Reze. Srećno, već četrdeset četiri godine, oženjen je svojom Katom. Otac je Lele, a deda unukama Mini i Nikoleti. Radni vek je proveo u druženju sa elektrikom, a sada, u zasluženoj penziji, aktivan je kao predsednik Društva pčelara Starčevo. Kako je mali Paja zavoleo pčele? - Od malih nogu obožavao sam slatkiše. Med je to vreme bio jedna od najvećih poslastica. Voleo sam da slušam kako pčele ”zuje”... A što se tiče detinjstva uopšte, prvo čega se sećam kroz maglu je dolazak Rusa 1944. godine. Ipak, bezbrižno sam ga proveo s drugarima iz susedstva Ivom Turkaljem i Jožefom Olasom, čiji nam je mlađi brat zadavao muke svojim ”urlikanjem”, pa smo ga jednom umalo ugušili zatrpavši ga opalim dudovim lišćem. Omiljen nam je bio fudbal u ritu, kao i pecanje na Nadelu, na kome je nekad štuka od pet kila bila normalna pojava. O šaranima i bandarima, da i ne govorim. Tuga me spopadne kad pomislim kako se taj nekadašnji raj danas, rapidno pretvara u smetlište... Moralo se potom osposobljavati i za život! - Po završenoj osnovnoj školi upisao sam instalatersko-viklerski zanat, u okviru Škole učenika u privredi, koja je bila smeštena u zgradi u kome je danas kafić ”Metro”. Tamo se odvijala nastava, a nešto slično današnjoj praksi, ”držao” mi je majstor LJuba Bugarinović, s kojim odradio mnoge kuće, javne zgrade, a izmeću ostalog i prvi transformator u selu kod parka, u ulici Matije Gupca Kasnije, u drugoj godini se prebacujem u grad i školovanje nastavljam u preduzeću ”Svetlost”, gde posle dve godine, po završetku obrazovanja 1958. godine, dobijam i zapošljenje. Tamo ostajem do 1961. godine, kada prelazim u ”GIP”, gde sam narednih godinu dana. Uporedo je tekao i javni život, a Paja je još onda bio aktivan kao predsednik omladinske organizacije. - Stalno sam se vrteo oko nekakvog organizovanja. Često smo pravili razna druženja - pogotovo nedeljom. Tada se izlazilo na korzo, a uveče su bile igranke u današnjoj ”Opatiji”. Svirali su Luka Vuković i Josa Blaženić. Igrao se i tango, i fokstrot, ali i neizbežno kolo. Tu sam ”osvojio” i izabranicu svoga srca, najviše zbog njene duge plave kose, i već sa dvadeset godina života stupam u bračnu zajednicu. I nisam se pokajao, samo žalim što sam ostao na jednom detetu. Zato, mladima preporučujem: što više dece, jer ona su, bez obzira na brige i obaveze, najveća radost na svetu. Bivalo je i čudnih situacija. - Bilo je to 1958. godine. Okupljali smo se kod pomenutog Luke, zbog praćenja prenosa fudbalskih utakmica, a on je jedan od retkih, koji je imao radio aparat. Tu je dolazio i otac Nikole Rajkovića, koji je nam je jednako punio glavu pričama o nekim misterioznim bićima kod manastira Vojlovica. Ni ja nisam bio imun na te priče. Tih dana imao sam nekakav posao u Mramorku, pa je valjalo poraniti u dva ujutro i biciklom, doći do autobuske stanice. Na putu, negde baš oko manastira, začuo sam neku sablasnu muziku, koja kao da je dopirala s neba. U tom trenutku, u mrklom mraku (tada nije bilo nikakve rasvete) udario sam u nešto ili nekoga. Prestravljen, zaključio sam da je to bio jedan od slepih ljudi, koji su živeli u manastiru. Hodao je nasumice i svirao usnu harmoniku, a ja umalo doživeo infarkt od uzbuđenja. Kad smo kod uzbuđenja, trebalo je odužiti dug domovini. - Armiju sam u naredne dve godine služio u Kragujevcu, kao akumulatorski mehaničar u tenkovskoj jedinici. Odande nosim pregršt uspomena o narodu koji je, bar u ono vreme, obožavao vojnike. Na pijaci, na primer, ne pamtim da smo ikada plaćali voće ili druge namirnice. Po povratku, se vraćam u ”GIP”, a '68-e prelazim u, tek formiranu, Rafineriju nafte Pančevo, gde radim kao smenski električar, do kraja radnog veka, do 1996. godine. Mnogo sam mladih naučio električarskom zanatu, a prvo što bi ih pitao je - da li se plaše struje. I kada bi onako mladalački, pomalo nadmeno, odgovarali negativno, ja sam i uzvraćao da se ja prvi plašim, jer samo tako čovek može da ne nastrada. Iako je poznato koliko je to opasan zanat, čika Paja nijednom u životu nije imao problem ili nezgodu. Možda, zato što je po prirodi izuzetno pedantan. - Verovatno sam zato zavoleo i moj sadašnji hobi - pčelarenje, jer one su simbol pedantnosti. Sećam se da sam krajem 60-ih, često radio struju u kafani na ulazu u selo iz Omoljice, kod Anuške Paulić, koja mi je jednom prilikom, znajući da obožavam med, pokazala košnicu. Videvši onu skladnu pčelinju gužvu i čuvši zujanje, koje i danas pamtim, doživeo sam, pored moje baba Kate, i drugu najveću ljubav! Prvi roj koji doterao tast 68-e je uginuo, a sledeće godine u moje dvorište, na bagrem, ”zalutao” je jedan roj i tada i zvanično postajem pčelar i da bi danas, imao dvadeset i pet košnica. Otada čika Paja ”nema problema” sa zdravljem. - Med, ipak, nije lek! To mogu odgovorno da kažem, ali o njegovoj delotvornosti, pogotovo u sferi preventive, suvišno je govoriti. Izuzetno je bitan za čišćenje jetre, odakle odstranjuje otrove. Da podsetim da je med tvorevina od biljnog nektara bogatog mineralima, koje pčela nadgrađuje sopstvenim enzimima. Takođe, jako su značajni i drugi pčelinji proizvodi - polen, propolis itd. Pčelarstvo, s druge strane, nudi i druge povoljnosti kao što je stalni kontakt s prirodom, čak i kad se to ne odnosi na omiljene pčelarske destinacije - Deliblatski pesak gde sam 1972. jednom umalo nastradao od nevremena, i Frušku goru, već na to, da je i sam vazduh u blizini košnica je pročišćen i obogaćen. Ipak pčele imaju žaoku... - Navikne se čovek, ali da bodu - bodu! Mada, pažljivim odnošenjem u radu s pčelama, moguće ih je izbeći, jer one su izuzetno osetljiva bića. Jako je bitno biti u tim trenucima miran i opušten, čist, nikako u alkoholisanom ili neurotičnom stanju i u što svetlijoj garderobi. Na početku, moje pčelarske karijere teže sam podnosio ubode i dobijao ogromne podlive, pa me je društvo zavitlavalo. Vremenom sa postao imun, ali, koliko je pčela plemenita i korisna, govori i to, da je i njen otrov veoma zdrav kao medikament, pa se u budućnosti može o njemu govoriti kao o leku protiv raka! Pre četiri godine formirano je i Pčelarsko društvo Starčevo. Čika Paja je predsednik. - Posle mnogo pokušaja je i Starčevo dobilo društvo. Što se mene tiče, ja sam još sedamdeset druge postao član pančevačke organizacije. Zatim, 1978. godine bilo je pokušaja osnivanja udruženja, zbog problema sa pčelinjim krpeljom, da bi se nas šesnaestorica okupilo 2000. godine i registrovalo Pčelarsko društvo. Danas naša organizacija broji 54 članova, imamo skupštinu, predsedništvo i druge organe po svim propisima. Sastajemo se redovno, posebno zimi kada pčele miruju i tada organizujemo razna predavanja, dogovore, projekcije filmova i slično. Udruženje je svrsishodno i kada su u pitanju i nabavke nekih lekova i drugih potrepština. Uspostavljamo dobru saradnju i sa drugim Društvima, pa smo tako pre nekoliko meseci u gostima imali kruševačke pčelare, koji su posle dugo prepričavali našu gostoljubivost. Vredno je pomena i razumevanje od strane Mesne zajednice, koja nam pomaže finansijski, kao i DPP ”Vojvodina”, kafić ”Pečurka”, a u poslednje vreme ističem i odličnu saradnju s Kreativnim kulturnim klubom, koji, osim što nam nesebično izlazi u susret oko prostorije, kad god je potrebno,. Pozdravljam i zbog namere da nešto učini po pitanju zagađenja okoline i rešavanja pitanja Nadela. I tako dok, po preporuci čika Paje, mezetim med od suncokreta, facelije i deteline, kristalisan pod temperaturom do 45 stepeni (što je po čika Paji, jako bitno) i tako lečim subotnji (i rođendanski) mamurluk, dolazim do zaključka kako ovde, ipak, još nije sve izgubljeno, kako još ima ljudi punih ljubavi, koji čine život lepim. I ne samo ljudi - nego i insekata (mada se pčele pre mogu nazvati malim anđelčićima)! I na kraju čika Paja, uz čestitku predstojećih praznika, poručuje sugrađanima da Starčevo mora da postane mesto vrednih i poštenih ljudi, i da svako sadi što više voća, jer je to od koristi i njima samima, ali i samim pčelarima i završava citatom čika Jove Zmaja: "Gde god nađeš zgodno mesto, ti drvo posadi, jer ono je blagorodno, pa će da nagradi!" družio se Jordan Filipović
NOSTALGIJA OSAMDESETIH Kako je propao rokenrol Goran Stojanović Mućak, roker u duši, priča o tome kako je zavoleo rokenrol i o tome kako “poselo“ i “hit nedelje“ ipak imaju nešto zajedničko
Goran Stojanović - Mućak je rođen 1967. godine u Pančevu. Početkom sedamdesetih njegova porodica se trajno nastanjuje u Starčevu gde živi i radi do današnjih dana. Mućak je poznat starijoj generaciji Starčevaca kao čovek koji je čitav svoj život ostao dosledan “rok kulturi“. - Sklonosti ka “čvrstom“ zvuku počeo sam da ispoljavam u trinaestoj godini života kada sam nabavio ploču tada kultnog novosadskog benda “Pekinška patka“. Kada sam čuo njihov veliki hit “Mama, mama“ shvatio sam da će takav, ili sličan zvuk, da me prati kroz čitav život. Nisam se dugo zadržao na panku - kada mi je mama Kosa jednoga dana kupila farmerke “zvonarice“, sa vezenim cvetićima na nogavicama, to je značilo samo jedno - poceo sam da se interesujem za hipi pokret - priča Mućak. Pojavom pesme “TNT“ on definitivno pronalazi sebe u toj muzici i pokušava da osnuje rok bend. Ova grupa nije imala nijednu probu, a i danas se mnogi Starčevci sećaju da je postojao? - Ha, ha istina je... To je bilo vreme kada sam imao šesnaest godina, a pesma “TNT“ je dolila ulje na vatru u odluci da ja i moji ortaci osnujemo bend. Čitav poduhvat je bio osuđen na propast od samog početka! Niko od nas nije imao veze sa sviranjem niti smo imali novca za instrumente. Kao bend smo funkcinisali dugo vremena, imali smo samo pesme. Članovi su bili Gruja, Pićula i ja. Kasnije je Gruja kupio bas gitaru i svirao sa bendom “Eseks“ a ja sam im bio menadžer. Rado se sećam tog perioda, super smo se zezali. Čak sam uspeo da ugovorim jedan koncert bendu i da dobavim tuce trzalica iz Rumunije. Vratimo se zabavi. U periodu druge polovine osamdesetih, muzika koju je Mućak slušao, promovisana je uglavnom samo na radiju “202“. - Da! U tom periodu bio je popularna emisija “Hit nedelje“ koja se prenosila uživo iz beogradskog Doma omladine. Redovno sam sa prijateljima tamo odlazio, a živa svirka i rokenrol je bilo sve što nam je tih godina bilo potrebno. Koncert grupe “Ajron mejden“, pa ista grupa ponovo, pa “Kis“, pa rok maratoni koji su se održavali povodom Titovog rođendana... Zanimljivo je, recimo to da sam pre koncerta grupe “Kis“ bio na “poselu“ koje se takođe dešavalo uživo u hali “Pionir“ u Beogradu! I svirke tipa “poselo“ sam posećivao prilično redovno! Jedini razlog za to je bio taj što sam ja prolazio kroz novčanu krizu, ali kada rođeni brat finansira provod - e tu nisam mogao da odolim. Devedesete godine bih najradije preskočio. Taj period nije ostavio ni malo lepog na mene. Nemaština, ratovi ovo, ono... Nije se imalo baš puno vremena za muziku, mada je, možda, ona bila rešenje za sve probleme... Ali setimo se kako je muzička industrija tada bila satanizovana i kakvo nam je sve muzičko đubre servirano. Srećom, ostao sam dosledan stvarima koje iskreno volim. Mislim da nikada neću prestati da slušam RNR! I danas kada imam vremena sastanem se sa drugarima i zezamo se na temu kako smo imali bend, prisećamo se koncerata. Pa i vragolija koje smo ponekad činili. Goran Milošević
|
E-mail: [email protected] © 2004. Webmaster
|
Kako vam se čini
dosadašnji rad Opštinskog veća?
Jedan je od
malog broja pravih entuzijasta i zaljubljenika u ”prirodne lepote” našeg
male zagađene ”Republike” i čovek koji je jedan od još ređih spremnih da
rade ”džabe” i ”za dušu”, a ne samo i isključivo za ”prljave pare”!
