Internet izdanje broj 127 od 29. oktobra 2004.
|
Internet izdanje broj 127 od 29. oktobra 2004. |
|
|
|
|
Intervju
GOST STARČEVAČKIH NOVINA: SRĐAN MIKOVIĆ, PREDSEDNIK OPŠTINE PANČEVO Zajednički do cilja
Da li ste zadovoljni sastavom Opštinskog veća? - Opštinsko veće sam ja predložio i smatram da ću sa tim ljudima uspešno sarađivati. Mislim da ćemo, sve ono što je u nadležnosti Opštinskog veća, uspešno rešavati. Normalno je da kao pravnik, advokat, u svom radu moram da se pridržavam zakona i Statuta. Na sednici Skupštine sam citirao zakonske odredbe koje regulišu nadležnost opštinskog veća. U tom smislu su predloženi ljudi koji mogu da učestvuju u pripremi materijala za predlaganje budžeta, odnosno rebalans budžeta, u onom delu kontrolisanja zakonitosti rada organa uprave, rešavanju u drugom stepenu u upravnim stvarima i pomoći predsedniku opštine. LJudi u opštinskom veću treba da odgovore na ono što stoji u zakonu i statutu, što stoji i u samoj odluci o opštinskoj upravi. Postavlja se pitanje da li je potrebno toliko pravnika u Veću? - Mnogi se čude što je u Veće ušao veći broj pravnika, a to je upravo zato što Veće treba da vrši nadzor rada Opštinske uprave, da poništava i ukida akte, da treba da rešava u upravnom postupku u drugom stepenu. To su mahom stvari koji treba da rade pravnici. što se tiče utvrđenja predloga odluke o budžetu dobro je da bude i politički šarolik sastav, da bi iz što više aspekata sagledali probleme Opštine Pančevo. što se tiče pomaganja predsedniku opštine u radu, normalno je da članovi Opštinskog veća ne mogu u svemu da pomognu, ali će ovaj sastav ljudi moći dobar deo stvari da završi. Ono što me raduje jeste činjenica da niko, od prisutnih odbornika, nije imao nikakvu zamerku na predlog članova Veća. Očekujete li dobru saradnju sa skupštinskom većinom? - Kako smo videli na konstitutivnoj skupštini, postoji podrška grupe koju čini 51 odbornik. Za neke odluke i za neke predloge dobijena je podrška još tri odbornika SPS-a. Nadam se da ću, u narednom periodu, biti u prilici da za neke odluke dobijem podršku i onih koji su ovog trenutka bili na dugoj strani po pitanju glasanja. Očekujem da se i Srpska radikalna stranka konstruktivno uključi u predlaganje i popravljanje odluka koje budem predlagao Skupštini. Očekujete konstruktivnu saradnju sa radikalima, ali slika sa konstitutvne skupštine nam daje preslikan primer iz Republičke skupštine? - Ne očekujem od njih da samo kritikuju odluke, već da daju konstruktivne predloge, da podnose amandmane, da obrazlože i odbrane svoje amandmane. Ja ću biti srećan ukoliko odluka koju donese Skupština bude bolja od predloga odluke koji ja budem podneo. Meni je u interesu da svaka odluka, koja se izglasa u Skupštini opštine, bude što bolja, jer je to u interesu svih građana Opštine. Očekujem da tako nastupamo u budućnosti, a ne da, u zavisnosti od toga ko predlaže odluku, budemo za ili protiv. Kada će biti rešena ostala kadrovska pitanja, gradski arhitekta, menadžer? - Na sledećoj Skupštini opštine nas očekuje usvajanje odluke o Opštinskoj upravi, gde će se definisati organizaciono ko šta radi u okviru organa uprave. Po novoj odluci o Opštinskoj upravi na čelu Opštinske uprave, u skladu sa zakonom i statutom, biće načelnik Opštinske uprave. Za sada još uvek nemam predlog glavnog arhitekte. Otvoreno govorim, jer bez obzira na određena kadrovska rešenja koja su raznorazni pominjali, za takva mesta se moraju sagledati svi aspekti budućeg angažovanja. Videli ste da i Beograd još uvek traži ljude, jer ne možemo da se igramo sa ljudima u pogledu predlaganja za najodgovornije funkcije. To su ljudi koji treba da usmeravaju budućnost Opštine Pančevo, zbog toga nam je važno da to uradimo na dobar način. Koji problem će vam biti prioritet u rešavanju? - Najveći problem predstavlja situacija u kojoj se nalazi privredni kolektiv u Pančevu, kao i činjenica da u Pančevu ima preko 22 hiljde nezaposlenih. Samim tim, materijalna baza za rešavanje problema je skromna. Komunalni problemi, ekološki problemi, problemi zaštite zdravlja i socijalni problemi su takvi da zahtevaju sredstva. Nailazimo na tipičan problem: malo para, a problemi veliki. Za rešavanje velikih problema potrebni su veliki novci. Kada pominjem komunalne, ekološke i socijalne probleme stanovništva, ja neću da zaboravim i sve ono što se tiče društvene nadogradnje, što se tiče svih delatnosti. Čovek je društveno biće potrebno je da se zadovolji određen nivo kulture, da se zadovolji potreba fizičke kulture koja je prevencija u zaštiti zdravlja. Ima mnogo toga što usložava ovu sliku, međutim glavni problemi su ovo: malo para, a velike potrebe. Činjenica je da se mnogo novca iz Pančeva uliva u republički budžet, hoćete li promeniti to? - To ne mogu sam da učinim. Nadam se da ću imati podršku svih onih koji imaju uticaja u Beogradu i Novom Sadu, u mestima gde se uglavnom donose odluke. Nadam se da ću imati podršku širokih grupa ljudi, znači ne samo podršku stanovništva, već i podršku poslanika i uticajnih ljudi u politici i ljudi koji su na odgovornim funkcijama u velikim preduzećima. U tom smislu, se nadam da će svi oni pomoći da se opravdanim zahtevima Opštine Pančevo izađe u susret. Mislim da su opravdani zahtevi građana Pančeva da veći deo sredstava, koji odavde odlazi prema budžetu Republike Srbije, ostane ovde za rešavanje onih problema, koje nisu napravili građani Opštine Pančevo, već činjenica da je ovde locirana velika industrija, da je nivo zagađenosti vazduha i sredine takav, da mi to ne možemo sami da rešimo. To su razlozi zbog kojih tražim veću pažnju države i zbog čega pokušavam da u direktnim razgovorima to i objasnim. To je nije lak postupak, pregovaranje, lobiranje i zaštita interesa Opštine, ali ukoliko se time ne budemo bavili nećemo stići do rešenja. Ukoliko se više budemo time bavili, veće su šanse za postizanje rešenja. Nisam preterani optimista, ali to ne znači da neću da tražim i da insistiram na zadovoljavanju opravdanih interesa građana Pančeva. Tokom kampanje ste pomenuli formiranje koordinaciong tela za naseljena mesta, u koje bi svako selo delegiralo po jednog predstavnika i na taj način ostvarivalo bolju saradnju sa organima uprave, hoće li se to ostvariti? - To stoji. U saradnji sa gospodinom Sinišom Kojićem, koji je član Opštinskog veća i baviće se između otalog i pitanjima naseljenih mesta, bih hteo da formiram to telo. Na taj način ćemo imati komunikaciju sa ljudima iz naseljenih mesta. Približno je slična problematika dobrog dela naseljenih mesta. Nisu svuda isti problemi, ali smatram da je to dobar vid saradnje. Moramo biti upoznati sa problemima i sa prioritetima rešavanja. Normalno je da moraju biti uvaženi objektivni kriterijumi u pogledu broja stanovnika i svega ostalog. Moramo videti na koji način rešavati pojedine prioritete i na koji način obezbediti da se zajednička sredstva, i sela i grada, koriste na najracionalniji način. Jedan od osnovnih zadataka jeste da se izuzetno odgovorno odnosimo prema društvenim sredstvima koja su budžetu i koja služe za zadovoljavanje potreba svih građana Opštine Pančevo. Niko, ni predsednik Opštine, ni predsednik Skupštine opštine, ni direktori javno-komunalnih preduzeća, niti bilo koji drugi pojedinac ne sme neodgovorno da se odnosi prema društvenim parama. Smatram da je interes svih subjekata da se jasno zna šta koliko košta i zbog čega je neka stvar najjeftinija i da li je nešto moglo da se uradi jeftinije. Utoliko smatram da je tobro da imamo međusobnu kontrolu, jer ćemo samo tako obezbediti da lični ili neki drugi interesi konačno ustuknu u odnosu na opšti interes. Konstituisali su se saveti mesnih zajednica, očekujete li i sa njima dobru saradnju? - Očekujem dobru saradnju sa ljudima u savetima mesnih zajednica i nadam se da će tako i biti. Naseljena mesta će preko koordinacionog tela, svojih odbornika i direktnom komunikacijom sa gospodinom Kojićem moći da ostvaruju svoje interese. Tokom kampanje ste pomenuli i davanje veće nadležnosti mesnim zajednicama, na šta se zapravo to odnosi? - Sve što je moguće da se uradi na nivou mesne zajednice treba tamo i da se radi, da ljudi ne bi morali zbog svake sitnice da dolaze u Pančevo. Sada sam krenuo sa poslom i nemam tačnu informaciju šta sve može da se prebaci u nadležnost mesnih zajednica, ali ideja je da sve što može da se uradi bliže građanima, treba da se uradi bliže njima. Čitate li Starčevačke novine? - Starčevačke novine sam čitao ne samo u vreme dok je trajala kampanja i kada sam bio prisutan na stranicama, već sam ih čitao i ranije. A sada svakako da ću i nastaviti da ih čitam. Imate li nešto da poručite predstavnicima vlasti u Starčevu i građanima? - Treba da mislimo koliko opština može da uradi za svakog građanina, ali isto tako treba da razmišljamo i koliko mi, pojedinačno, možemo da doprinesemo Opštini Pančevo. Svako od nas treba da zna svoju ulogu u borbi da nam život bude što lepši i bolji i da nam okolina bude lepša i bolja. To nije moja ideja, to su rekli veliki političari, u Americi Kenedi je rekao: Mislimo ne samo o tome koliko Amerika može da uradi za nas, već i o tome koliko mi možemo da uradimo za Ameriku. Tako da i mi treba da razmišljamo koliko možemo da uradimo za Pančevo, za Starčevo, za svako mesto na kojem smo angažovani.
Daniela Birak
GOST SN – SAŠA STAMENKOVIĆ Obratite više pažnje na svoje zdravlje!
Ovog puta moj gost bio je Saša Stamenković, sa kojim sam razgovarala o sportu i o tome koliko pažnje treba posvetiti svom zdravlju. Kako si došao na ideju da otvoriš teretanu? - Ideja o postojanju teretane u Starčevu nastala je pre dvadesetak godina. Moj otac je u osnovnoj školi organizovao takvu sekciju. Međutim, desilo se da u to vreme nije bilo sredstava da to zaživi. Oni su sa vrlo malo opreme počeli da vežbaju. Jedan od njih je nastavio da se bavi time, ostao je u tom sportu i postao šestostruki prvak države. Zatim je nastao prekid do pre pet godina kada sam ja ponovo pokrenuo sve to po nagovoru prijatelja. Oni su se tada bavili time, pa su izrazili želju da i u Starčevu imaju tako nešto, a ja sam imao neke spravice kod kuće, počeo pomalo da vežbam. Onda su me ohrabrili da uđem u sve to, da malo pojačam opremu i da nađem neki prostor. Sve je to tako krenulo. Malo po malo i ovo je već peta godina kako traje. Koliko dugo se baviš sportom? - Ja sam sportista od petog razreda osnovne škole kada sam počeo da treniram odbojku. To je trajalo do srednje škole, pa sam onda počeo da se bavim fitnesom, dizanjem tegova, bodi-bildingom... To je inače nasleđe od mog oca koji se nekada aktivno time bavio i postizao je dobre rezultate. Kolika je zainteresovanost Starčevaca za sport i da li postoji neka starosna granica za one koji vežbaju u teretani? - Zainteresovanost Starčevaca za sport generalno nije na zadovoljavajućem nivou. Ovde se prednost daje nekim drugim stvarima i mestima. Sportskim objektima se sve manje posvećuje vremena, a zainteresovanost za teretanu je relativna. Nekad ima dosta momaka i devojaka, a kad dođe letnji period posećenost je slabija, jer onda su zastupljeni sportovi na otvorenom. To kod nas još uvek nije toliko aktuelno. Teretana je vrlo lepa i korisna, ali nezgodna stvar. Dosta je monotono, ali je jako zdravo. Bodi-bilding je u suštini više umetnost nego sport. Tu se dešava nešto što momci koji se bave time nazivaju umetničkim vajanjem svog tela, izgradnjom figure. Značajno je i za opšte zdravlje. To je korisno, samo što u našem mestu ekspanzija nije toliko velika. U gradu je sve to drugačije, omladina je drugačija, imaju i više mogućnosti za vežbu. Možda je u pitanju i standard, mada su ovde cene pristupačne za sve. Donja granica je 16 godina, a gornja granica ne postoji. U tome je u stvari prednost ovog sporta u odnosu na druge sportove. Da li u Starčevu ima dovoljno mogućnosti da bi se mladi bavili sportom? - Mogućnosti postoje, samo zainteresovanost nije dovoljna. Mladi se okreću nekom drugačijem načinu života. Nadam se da će se to promeniti. Možda treba animirati sport i uticati na omladinu. Ja se trudim koliko god mogu. Sem što sam u teretani, aktivan sam i u odbojkaškom trenerskom poslu, vodim najmlađi uzrast osnovaca, idemo na takmičenja, držim im treninge. Sport je potreban, ali nema ga dovoljno. Mesta ima - fiskulturna sala, tereni kojih sada ima dovoljno, tu je i ova teretana. Postoje mogućnosti da se mladi bave raznim sportovima. Bitna je samo volja koje na žalost ima sve manje i manje u nekim starijim uzrastima. Osnovci su još uvek u svemu tome, nisu dovoljno odrasli i nemaju još uvek mogućnosti da iskuse neki drugi način života kao što su izlasci, kafići, kafane... Da li misliš da su mladi dovoljno obavešteni o tome kako da brinu o svom zdravlju? - Mislim da bi trebalo uraditi nešto po tom pitanju. Planiramo da organizujemo tribinu o zdravom načinu života, o ishrani, treninzima, o razvoju tela, duha... To će biti u bliskoj budućnosti. Imam neke prijatelje koji se time bave - bodibilderi, dizači tegova i veoma su uspešni i u samom su vrhu u saveznom rangu. Oni su vrhunski stručnjaci i verovatno ću ih pozvati da učestvuju u tribini. Da li nameravaš da napraviš neke promene u koncepciji rada teretane i da li ćeš uvesti nove sprave? - Sve zavisi od finansijske situacije. Ako posećenost bude veća, mi ćemo od članarina koje su niske, verovatno uspeti da još malo sredimo teretanu, i uvedemo nove sprave. Potrudićemo se. Voleo bih da registrujem klub posle pet godina rada, da Starčevo dobije još jedan sportski klub. To bi bilo vrlo korisno za naše selo. Ako budemo registrovali klub, biće takmičenja, putovanja i to će biti ozbiljnije od teretane kao mesta za rekreaciju. Nadam se da će biti nekih rezultata. Da li si imao pomoć kada si započeo sve ovo i da li je i sada imaš? - Imao sam pomoć ljudi iz Mesne zajednice. Dosta mi je pomogao Vidomir Jelesijević, direktor Doma kulture, tako što je omogućio da dobijem ovaj prostor. Zatim, neki ljudi koji nisu trenutno u Mesnoj zajednici, jedan od njih je Čeda Jović i ljudi koji su još uvek u Mesnoj zajednici - Aca Dimitrić i Petar Andrejić. Poruka Starčevcima? - Bavite se sportom, vodite zdrav život. Biće vam lepše, bićete se lepši, zdraviji i biće manje nervoze u vašoj svakodnevici. Smiljana Jeftić
Druženje kod Andre SINIŠA MARINKOVIĆ, FRANCUZ U STARČEVU Vragolasti igrač
Ako vam je u poslednje vreme nedostajalo vedrine duha i prirodnog osmeha, onda bi vam valjalo otići pravo u grad ovenčan svetlošću i potražiti junaka ove priče. Na sreću on je, s obzirom na našu (ne)materijalnu situaciju učinio pravi korak, i počeo češće da obilazi mesto u kome je proveo detinjstvo i zadivljavao vršnjake svojom spretnošću, ali i dobroćudnošću. Naravno, da svi pogađaate da ovaj nesebični drugar može biti samo Siniša Marinković, nekada poznatiji kao Sima Brejker (u međuvremenu se odraslo pa mu je otpao “rep“ i ostao samo Sima!) Siniša Marinković, rođen 24. septembra 1970. godine, od majke Vere i oca Nikole (nažalost pokojnog), uspešno vodi svoju malu firmicu u Parizu, a u slobodno vreme ispunjava svoju dušu didžejisanjem. Oženjen je presrećno Snežom, našom dragom sugrađankom (za neupućene čuvena i kao Kristina)! Kako je mali Sima počeo da “didžejiše“? - Sasvim spontano! Negde 1992. godine, kada moja “pariska družina“ nije uspela da uđe na neku veoma fensi žurku, koja se odigravala u jednom “napucanom“ klubu 50 kilometara od grada, mi smo u svih petnaestak automobila, na obližnjem parkingy, na svim radio prijemnicima, naštelovali istu stanicu, koja je emitovala omiljenu nam muziku i odvrnuli zvučnike do “panja“. Proveli smo se možda i najluđe u životu, a od tada smo svake sedmice priređivali sve veće i veće žurke. LJudi su bili oduševljeni i tako sam počeo i da kupujem opremu, CD-ove, ploče i ostalo i da cela stvar poprima ozbiljnije razmere. Hmm..., da se, ipak, vratimo na početak i prve životne korake! - Pa, rođen sam u Parizu, tačnije u Sen Deniju (tamo gde je poznati stadion “Francuska“) i pošto srpski jezik skoro da nisam znao ni da beknem, roditelji su me ekspedovali u Starčevo kod babe da pohađam školu. Sećam se “divnih“ trenutaka nestašluka, provedenih u ćošku kod brižne vaspitačice Jasmine, koja je imala grdne muke sa vragolastim detetom kakav sam bio. Kada bi toliko preterao, u pomoć je priskakao pokojni nastavnik fizičkog Miroljub Babić Uča, koji mi je davao zadatak da u trvnjaku pronalazim detelinu sa četiri lista. Kada bi je najzad i našao, sledila je nagrada u vidu automobilčića sa pedalama, pa ako bi još bilo viške energije tu bi se konačno umirio! Posle sam zapao strogom, ali pravednom učitelju Peri Mladenoviću, koji je uvek umeo da zavede red u učionici, i da nas usput na sebi svojstven način, kroz zabavun, nauči mnogim stvarima. Još tada sam pokazivao sklonosti ka gurmanlucima, pa kuvarice Jula i Olgica nikako nisu mogle da me se otresu, pogotovo petkom kada su na meniju bile najbolje krofne na svetu. Dovijao bi se na razne načine kako da kidnem sa časa pet minuta ranije i na kolenima izmolih koju krofnu više. Pa, onda, na ekskurziji u Fruškoj gori pale su i prve ljubavi, kada sam zbog jedne Ivane, svake večeri u ortakluku sa Željkom šoštarićem, bežao iz apartmana i zadavao pregršt muka učitelju. Sve u svemu, bio si nestašan mališan, ali nikad zloban i sebičan... - Može se reći! Pošto sam imao sreće da mi roditelji rade u inostranstvu, nisam oskudevao ni u čemu. Uvek je dosta toga bilo i za drugare, za slatkiše, sličice, i “časove“ flipera kod neizbežnog Sreje. Uvek sam prvi dobijao sve “nove mode“, kao npr. skejt-bord. Pošto sam imao tri dva sam odmah poklonio drugarima. Tada Sima opčinjen filmom “Flešdans“ i pojavom brejkdensa, zahvaljujući svojim vratolomijama, zarađuje i nezaboravan nadimak! - U mojoj prirodi i nije bilo da mirujem. Uvek sam izvodio egzibicije. Na pomenutom skej-bordu pogotovo, a samo sam jednom pao! S druge strane, Brejkdens, igra koja predstavlja skup raznih mogućih i nemogućih pokreta, bio je u modi 82, 83-e, a ja u najnemirnijim godinama. Nije bilo pokreta koji nisam mogao da izvedem. Ko se ne seća, svi su bili zadivljeni veštinom Sime Brejkera, ali tu kreće i ljubav prema muzici! - Da, uvek sam voleo žustar zvuk, nabijen energijom, koji omogućava ljudima da se razmašu, oslobode energiju! Takvu sam muziku i kasnije praktikovao da slušam, a bogami i puštam. Isto tako, obožavao sam muzičke uređaje, uvek gledao da nabavljam ono najkvalitetnije na tržištu. I kada se spoji muzika i mašina, ispadne di-džej! To svakako, ali to je priča vezana za Francusku! Tih godina Sima se ponovo kreće u tom pravcu. - Posle okončane osnovne škole 1984. godine, vraćam se roditeljima i upisujem mešovitu školu za vodoinstaltera. škola je bila u pravom smislu reči mešovita, jer skoro da nije bilo kutka na planeti odakle nije bilo “predstavnika“. Ja sam se najčešće družio sa dva Libanca, a Marokanac Junis mi je do danas jedan od najboljih prijatelja. Posle toga se zapošljava na poslovima izrade spuštenih plafona... - Nekoliko godina sam radio za različite gazde, i za to vreme obišao Francusku uzduž i popreko. Posebno mi se dopao gradić na severu - Lil. Takođe, neizbrisivi su odlasci na berbe u oblast Žironde, gde se prave šampanjac i ostala najbolja svetska vine. Ne možete ni da zamislite prizor jutarnje izmaglice koja blaženo prekriva nepregledne vinograde... Godine 1991. je u kraćoj poseti zavičaju, što zapada za oko vojnom odseku, koji ga “ekspeduje“ u Mostar, gde u narednih godinu dana “vraća“ dug domovini(!). Odlazi u Pariz neposredno pred poznata nam dešavanja 1992. - I ne vraćam se u Starčevo deset godina! Za to vreme sam se osamostalio u poslovnom smislu. Y isto vreme, kreće i već pomenuta priča o didžeingu. Preferirao sam trens i tehno, a najčešće nastupao sa grupom di-džejeva pod nazivom NRV, koji su ujedno bili i moji dobri drugari. Svi oni su bili Francuzi, ali to tamo ne predstavlja nikakvu barijeru za saradnju, jer prag tolerancije i uvažavanja različitosti je veoma visok, nasuprot pogrešnom mišljenju, koje zbog Le Pena, vlada kod nas. Danas Sima ređe nastupa, ozbiljniji je, oženio se, ali ne propušta priliku da uživa u čarima Grada svetlosti. - I ranije sam, čak, nekad i previše. Na primer, u jednom periodu sam malo više posećivao kazina. I, mada, nisam imao velike gubitke, na vreme sam shvatio koliko je to nezdrava rabota. Ruku na srce, jedne noći u Dovilu (pored Pariza, poznat po kockarnicama) sam za jednu noć zaradio, potom i, izgubio svih 50.000 evra. Ipak, bolja “rekreacija“ mi je obilazak restorana kojih ima u svim bojama, mirisima i ukusima, a pomenuto je kakav sam gurman od malena bio! Najviše preferiram burginjon, neku vrstu goveđeg gulaša, kuvanog u vinu, šukrut, slatki kupus sa kobasicama i mnogim vrstama mesa, opet u vinu, razne sireve, pogotovo “Rokford“ kozji, buđavi... To govori, dok mezeti slavnu “Andrinu“ kolenicu, “u vinjaku“... - Neprevaziđen specijalitet, da me vidi “moj“ predsednik Širak, voda bi mu procurela, jer to je njegovo omiljeno jelo! Ali, jedna je Ajfelova kula... - Fantastičan osećaj! Ceo Pariz vam je na dlanu - okupan svetlošću! Kažu da iz satelita plamti kao užareni oganj! To je grad koji nikada ne spava, zato ga i volim. Preferiram i zgradu “Momparnas“ od 59 spratova, ali mi je najdraži kvart Bastile, u kome se nalazi sijaset klubova u latino duhu. Sve u svemu Pariz je Simin grad, ali je Starčevo - Simino selo! - Tako je! Kada sam pre dve godine posle dužeg perioda ponovo došao, zatekli su me “Dani druženja“ i odlična atmosfera. Pomislih, nije ni ovde loše, ima još dobrog duha i uprkos svemu što se dogodilo. I eto mene svake godine, vidim da mesto napreduje u svakom pogledu, pogotovo mi se dopada ideja o osnivanju kulturnog kluba. To je pravo mesto - gde u opuštenoj atmosferi možeš nešto i da naučiš! Mislim da smo, mi i Francuzi i po temperamentu slični, veoma smo kreativni, i ponovo podvlačim, još samo da da ne beše ratova... Ma, živelo bi se ovde i bolje! I tako žali Sima, u ime ovih prostora, za propuštenim vremenima, i čini se da mu je srce, uprkos svom tom pariskom glamuru, negde blizu Nadela. Ma, nema šta - Sima je naš, svidelo mu se to ili ne! družio se Jordan Filipović
|
E-mail: [email protected] © 2004. Webmaster
|
