STEVA UROŠEV,
ČLAN IZVRŠNOG ODBORA SO PANČEVO ZADUŽEN ZA PRIVREDU, POLJOPRIVREDU I PRIVATNO PREDUZETNIŠTVO

DENACIONALIZACIJA,
PA PRIVATIZACIJA

Lokalni PIK neće biti privatizovan dok se prethodno ne izvrši denacionalizacija. Starčevu treba ekonomska zona jer za to postoje dobri uslovi. Poljoprivrednicima dati olakšice.

Kada će biti započeta privatizacija DPP "Vojvodina"?

- Privatizacija DPP "Vojvodina" iz Starčeva, kao i ostalih DPP-a, još uvek nije započeta zbog nepotpune dokumentacije. Pre svega novi zakon o denacionalizaciji nije donesen, dok se takav zakon ne donese mnogi DPP-i neće moći da se privatizuju. Očekujemo da će se formiranjem Skupštine i nove vlade i to pitanje staviti na dnevni red. Smatram da je privatizacija u sektoru privrede zakasnila. To pitanje je trebalo mnogo brže i revnosnije rešavati. Situacija u kojoj se trenutno nalazi poljoprivreda je vrlo teška, nema novih ulaganja, nema potsticajnih sredstava, tako da poljoprivreda ne napreduje, već stagnira. Što se DPP "Vojvodina" tiče, mogu reći da je to jedno od boljih i zdravijih poljoprivrednih kolektiva u opštini. Prepoznatljivo je po svom kvalitetu, i posle "Starog Tamiša" je najjače poljoprivredno dobro u našoj opštini. Iskoristio bih ovu priliku da pohvalim rukovodstvo Društvenog poljoprivrednog preduzeća "Vojvodina". Imaju izuzetno dobru saradnju sa nama iz lokalne samouprave. Poželeo bih im što skoriju i što bržu privatizaciju, ali naravno na pravi način, da se vrati ono što je nacionalizovano.

Kakve su mogućnosti stvaranja ekonomske zone u Starčevu?

- Starčevo doživljavam kao gradsku mesnu zajednicu. Kada kažem Starčevo, smatram da je to sastavni deo Pančeva. Mnogi Starčevci svakodnevno putuju do Pančeva, jer su tu mnogi zaposleni. Zašto im to ne bismo omogućili u mestu gde žive? Zašto se ne bi napravila jedna ekonomska zona, koja podrazumeva otvaranje novih malih i srednjih preduzeća, vezanih za lokal, odnosno za poljoprivredu. Zagovornik sam jedne potpuno ekološki zdrave i čiste sredine, ako nadomak Starčeva imamo tzv. južnu zonu, nije potrebno nešto što bi ekološki zagađivalo. Zagovornik sam svega onoga što je vezano za poljoprivredu, to je velika šansa za sva naseljena mesta u našoj opštini. Starčevo je u neposrednoj blizini Pančevu, pa i Beogradu, znači velikom tržištu, ima dobru infrastrukturu, i ta dobra povezanost sa tržištem predstavlja odličan preduslov za razvijanje poljoprivrede. LJudi koji ostaju bez posla u svojim firmama su prinuđeni da otvaraju nove ekonomske kapacitete u svom mestu, a Starčevo ima za to dobre uslove. Šansa svih južnih sela je u ratarstvu i povrtarstvu, koji imaju blizinu reke, znači idealne uslove.

Da li individualni poljoprivredni proizvođači mogu očekivati neke povoljnosti u narednom periodu?

- Šta mogu da očekuju individualni poljoprivredni proizvođači reći će im nova vlada. Smatram da će svako ko pravilno razmišlja ulagati u poljoprivredu. Nikako nisam pristalica malih poljoprivrednih jedinica i starog seoskog domaćinstva, kojeg mi trenutno imamo najviše. Pristalica sam ukrupnjavanja poseda, što je Ministarstvo već radilo pre dve - tri godine. Individualni sektor samo tako može da napreduje, udruživanjem u zadruge i novom mehanizacijom. Zadrugarstvo je jedino rešenje, jer nije dobro da svako domaćinstvo ima traktore srednjeg kvaliteta, bolje je preko zadruge imati dva traktora veće snage i na vreme sve obraditi. Podržavam novine u poljoprivredi, a to je zadrugarstvo i ukrupnjavanje poseda.

Očekujete li Vi bitne promene u poljoprivredi?

- Svakako da očekujem napredak u svemu, pa i u politici, smatram da će u ovoj zemlji napokon preovladati razum. Sva ova dešavanja koja su prisutna u politici će se smiriti, mada ne mogu reći da će to biti skoro, Tada ćemo uvideti da postoji samo jedan izlaz a to je proizvodnja. Bez prave proizvodnje i izvoza ovoj zemlji nema napretka. Bez obzira ko bude bio ministar poljoprivrede ne može da reši sve probleme, aktuelne u poljoprivredi, sve dok ova zajednica ne shvati da naše opredeljenje mora biti poljoprivreda. Ukoliko budemo sav svoj nacionalni dohodak ulagali u poljoprivredu, kroz vreme će nam se duplo vratiti.

Šta biste poručili poljoprivrednicima u Starčevu?

- Najviše me interesuje poljoprivreda i najviše svojih angažmana sam posvetio upravo poljoprivredi. U njoj je budućnost celog našeg regiona, pa i Starčeva. Naša opština ima 60.000 hektara opradive površine, stoga mora da bude prepoznatljiva po svojim proizvodima. Poručio bih i individualnom i društvenom sektoru da shvate poljoprivredu kao ozbiljnu granu, kao granu koja može da nas predstavi svetu. Imamo prirodne resurse, koje malo ko u okruženju ima. Bez podsticajnih sredstava nema napretka u poljoprivredi, ideja naši ljudi imaju, ali nemaju sredstava da ih realizuju. Savetujem praćenje svih novih tokova i tendencija u poljoprivredi, praćenje sajmova, praćenje literature. Naš institut "Tamiš" vrši prezentacije, edukativno radi i sa stočarima i sa ratarima. Sve su to stvari koje podržavam, koje bi morale da nas usmere prema Evropi, jedino kroz poljoprivredu vidim izlazak u okruženje, probijanje barijera za izvoz i ostalo.

Jesu li individualci dovoljno upoznati sa programima edukacije koje organizuje Institut?

- Ne bih sada mogao reći koliko su individualci upoznati sa programom edukacije Instituta. Mi koristimo sve medije kako bi poljoprivrednicima približili sve ono što se dešava u našoj opštini. Primetio sam da je u svim naseljenim mestima vrlo slab odziv. Mi ta dešavanja organizujemo u zimskom periodu, kada su radovi u poljoprivredi znatno smanjeni, da bi mogli u slobodnom vremenu da se edukuju. Na žalost, moram da primetim, da ljudi u našoj opštini slabo prate ove prezentacije, kao i sajmove. Početkom ove godine smo organizovali prevoz na Sajam poljoprivrede, odziv je bio vrlo mali. Kao resorni član Izvršnog odbora zadužen za poljoprivredu, svim predstavnicima mesnih zajednica sam naručio video kasetu o uzgajanju puževa, tako da oni mogu da edukativno rade sa građanstvom koje je zainteresovasno za uzgajanje puževa. Ne podržavam princip monokulture, kukuruz zasejemo u proleće, u jesen skinemo i završili smo poslove u poljoprivredi. Imamo izuzetno velike mogućnosti... Ne podržavam zemljoradnike koji gaje samo kukuruz i pšenicu, velika šansa nam je industrijsko bilje i stočarstvo. Naravno, naša država mora malo drugačije da se ponaša. Dok zemljoradnici ne budu pravno i imovinski zaštićeni, nema napretka. Svaki zemljoradnik mora da zna za koga proizvodi, mora da zna cenu, i naravno, da ta cena bude stabilna do kraja godine. To je ono osnovno što zemljoradnici traže, to će im omogućiti planiranje i bolju koordinaciju.

Da li ste zadovoljni saradnjom sa Starčevom?

- Sa Starčevom imam, što se mog resora tiče, izuzetno dobru i korektnu saradnju. Podržavam sve manifestacije koje se održavaju u Starčevu, pomagao sam sve što sam mogao. Mislim da je Starčevo, zaista, jedna zdrava sredina. Za ove tri godine u Starčevu je dosta urađeno, i ono je prepoznatljivo po idejama i entuzijazmu. "Starčevačke novine" vrlo rado čitam, dobijam svaki broj i smatram da je jedan od najboljih listova mesnih zajednica.

Daniela Birak

LICE SA NASLOVNE STRANE: ZLATKO ŠIC

MOJA NEOSTVARENA ŽELJA JE
DA BUDEM - ROCK STAR!

Oni koji poznaju Zlatka Šica, znaju da je reč o vrednom i principijelnom mladiću. Njegov odnos prema obavezama jednak je želji da one budu i ispunjene, pa je ravan u kojoj se ogleda njegova percepcija, kada je u pitanju data reč i obećanje, na nivou besprekornosti. Zato, nije bilo šale kada smo sa Zlatkom dogovorili ovaj razgovor, iako je njegovo vreme dragoceno. Baš zbog velikih obaveza koje preuzima kao učesnik u porodičnom poslu kojim se bavi. On je poljoprivrednik, pčelar, majstor hortikulture, ali i roker, sportista, pecaroš iz hobija... Po obrazovanju je automatičar, ali se na popisu izjasnio kao - domaćin.

- Jeste, bavim se poljoprivredom. Tačnije, moje opredeljenje je hortikultura, biznis pčelarstvo, a obrađivanje zemlje više je tradicija, jer je na skali isplativosti na začelju... U stvari, moje viđenje je takvo da treba raditi više poslova, desetak različitih, pa ako se negde "kiksne", može se nadoknaditi na nekom drugom poslu. Nama to uspeva. U porodičnom poslu su i otac Pera, majka Rada i brat Marko. Pošto svi živimo od toga, u potpunosti smo predani tom poslu. Imamo više od 100 aktivnih pčelinjih košnica, dva plastenika i nešto zemlje, kao i mehanizaciju neophodnu za obavljanje osnovnih aktivnosti. Ostalu mehanizaciju, kad zatreba, iznajmljujemo. Da ne zaboravim, pečem i sopstvenu rakiju i to je pravi ritual koji zaista volim, a društvo mi prave brojni drugari pa je dvorište tada puno... Sve je veselo i razdragano.

Kad je ona druga strana života u pitanju, mislim na zabavu, koje je tvoje opredeljenje?

- Od malih nogu slušam rokenrol. Čak, sebe sam video pod svetlima pozornice, na bini zajedno sa Lu Ridom, Bouvijem, DŽegerom... To je dotle išlo da smo moj drugar Boldrik i ja osnovali bend, ali nas je vojska, kao i mnoge druge, zeznula - ubila je svu "pozitivu" i bend jednostavno nije više radio... Svi se još sećaju kako smo izvodili Azrin "Balkan"... Posle vojske, a to su već rane devedesete, sve je bilo u bedaku, ništa nije funkcionisalo... Okupljali smo se po podrumima, ispred radnji i u jeftinim kafanama ispijajući svu tugu loših društvenih dešavanja... Inflacija, ratovi, beda... Sve je to ostavilo traga na mladim ljudima... Moja jedina želja u to vreme bila je da se istetoviram i da odem na koncert "Stounsa" u Budimpeštu. Na kraju, to se i dogodilo! Te 1995. godine, kada sam prisustvovao koncertu na Nep stadionu u Budimpešti, kao da sam se ponovo rodio! To me je i prodrmalo iz letargije, pa sam počeo i da radim, sve ono čime se i sada bavim...

Sport kao društvena nadgradnja?

- U zdravom telu - zdrav duh! Pa, ja svoje baterije punim upravo baveći se sportom! Kao mali, ozbiljno sam se bavio karateom. Daleko sam dogurao, bio sam na pragu da ponesem i crni pojas, ali sam onda prekinuo... Naravno, sada sam samo sportski rekreativac, ali do pre izvesnog vremena, dok sam imao ekipu, često smo igrali fudbal na travi ili u sali... Ali, stomaci su baš učinili svoje, pa se ekipa smanjila i sada se retko pojuri za loptom... Fudbal sam zamenio trčanjem, pa sam čest gost na stadionu "Borca" ili na hipodromu. Neki put i basket - i to je to... Iako konzumiram alkohol, smatram da je on veliki protivnik vrhunskog sporta kojim sam nameravao da se bavim, ali sam zato zakleti protivnik duvana! Učestvovao sam u mnogim kacijama "stop duvanu", "droga je smrt - bavite se sportom" a to ću činiti i ubuduće. Vatreni sam "Partizanovac", tako da često sa drugarima odem na fudbalske ili košarkaške utakmice crno-belih. Dobro se provedemo, i navijamo za omiljeni klub.

Šta bi poručio čitaocima SN?

- Poručio bih svima da malo manje kukaju. Nije toliko loše, setimo se samo kako je bilo do pre par godina... Prilagodimo se novim uslovima i budimo optimisti. Učinimo nešto za sebe, za sredinu u kojoj živimo, i svima će biti bolje... To je možda malo za svakog od nas, ali veliko za našu zajednicu. Kao sekretar Kreativnog kulturnog kluba, pozivam ih da nam se pridruže u poboljšanju uslova za život mladih, da se okupimo, zbijemo redove i organizujemo zanimljive manifestacije kao što je nakad bio TRAS. Na mladima svet ostaje. Zato, odmah u akciju!

Petar Andrejić

Ćaskanje
Miloš Jovanović Zombi, odbojkaš

Starčevački Kvisko

U ovoj rubrici Jordan Filipović, u letargičnom kafanskom ambijentu razgovara sa, po najrazličitijim merilima, interesantnim ličnostima za naše mesto. "Đeram" je relativno nova kafana, ali vrlo pažljivo "izbalansirana" na stari, dobri tamburaško-boemski način. Uz obilan meni i diskretnu lokaciju, ovaj restoran pretenduje da postane "lek za dušu" Starčevaca, ali i svih ostalih ljudi željnih opuštene atmosfere.

Pančevo, jedan od najbogatijih gradova u državi, ima samo jednog, jedinog prvoligaša. Čak i taj usamljeni član elitnog takmičenja, uzevši u obzir sve poznatije kolektivne sportove, nije iz samog grada. Svi to dobro znamo, radi se o odbojkašima našeg "Borca".
Međutim, malo je poznato da je samo jedan igrač sadašnje prve postave punopravni stanovnik našeg mesta od rođenja. O tome ekskluzivno čitajte u ovom broju Starčevačkih novina!
Reč je, naravno, o Milošu Jovanoviću, popularnom Zombiju, kapitenu Odbojkaškog kluba "Borac". Rođen je 11. februara 1978. godine, od oca Milomira i majke Vere. Ima brata Nešu, a što se tiče bračnog stanja - momentalno je slobodan (tek da zna ženski deo čitateljske publike!)
Kako je Zombi počeo da se bavi odbojkom?
- Još od samog rođenja imao sam dobar "pedigre" za bavljenje odbojkom, jer su mi se i roditelji u svojoj mladosti relativno uspešno zanimali ovim sportom. Tako smo brat i ja, imali genetske predispozicije. Na žalost, kasnije će se ispostaviti, on je ostao samo neotkriven talenat (prim. aut. i tako smo ostali bez starčevačke "braće Grbić"!) Što se mene tiče, "startovao" sam u šestom razredu osnovne. Na časove fizičkog svraćao je tadašnji trener mladih selekcija "Borca" - Rođa Milošević. Otkrivao je mlade talente za svoj pogon. Bio sam među odabranima i veoma brzo napredovao. Ubrzo se iskristalisalo da mi najviše odgovara pozicija primača.
Međutim, ljubav između Zombija i najgracioznijeg sporta, na kratko je utihnula. Tome je bila kriva najvažnija sporedna stvar na svetu.
- Pa, fudbal je najpopularniji sport, podržavaju ga svi mediji i ja sam tome podlegao. Odbojka ovde tada nije bila ni blizu današnjim visinama. Posle godinu dana druženja odbojkašku loptu zamenio sam fudbalskom. To je trajalo nekoliko meseci.
Ipak, se na pomalo neuobičajen način, stvari vraćaju na svoje mesto!
- Moji roditelji su imali viška stambenog prostora, pa smo povremeno primali stanare. "Borac" je tada već imao ozbiljnije ambicije i uveliko kupovao odbojkaše sa strane, čak i iz inostranstva. Neki od njih su stanovali i u mom dvorištu. Sećam ih se jako dobro, a najveći utisak na mene su ostavili bivši bugarski reprezetativac Nikola Zabrijanov i, naročito, trener iz Rusije, nekadaašnji veliki igrač - Vadim Magijevski. On mi je veliki uzor i direktan "krivac" za moj povratak porodičnom sportu.
Uz dirigentsku palicu velikog asa Zombi strahovito brzo napreduje i uskoro, kao još uvek osnovac, debituje 1993. za seniorski tim!
- To je za nezaborav! U našoj okolini se pripremala grčka ekipa "Orestijada", koju je tada predvodio proslavljeni selektor i osvajač nebrojenih odličja - Zoran Gajić. Ljubiteljima odbojke je veoma poznato da on potiče iz susedne Omoljice, a kako je "Borac" već bio u uzletu, Gaja nije propustio šansu da obiđe svoj zavičaj i odigra jednu sparing utakmicu (i kasnije je Gajić mnogo činio na afirmaciji odbojke na ovim prostorima). Imao sam neviđenu tremu! Igralo se u našoj školskoj sali, koja je bila krcata bučnim navijačima. Ušao sam u četvrtom setu i posle početne nesigurnosti se uklopio u igru svog tima.
Ne samo da se uklopio, nego i uticao na preokret rezultata i konačnu pobedy. Ubrzo se ustalio u seniorskom timu i sve češće nastupao za prvu postavu.
- Zahvaljujući odličnoj organizaciji kluba i kvalitetnom radu sa svim kategorijama, "Borac" preskače nekoliko rangova i 1996. dospeva u prvu B ligu, da bi 1998. godine došlo do isorijskog uspeha za starčevački sport.
Tada se Zombi i drugari nalaze pred vratima, do pre nekoliko godina, nezamislivog dostignuća - ulaska u najviši rang jugosleovenske odbojke!
- Kao drugoplasirani u prvoj B ligi bili smo u situaciji da sa pretposlednjim iz prve lige razigravamo za ulaazak u A ligu. Trebalo je biti bolji od Smedereva i eto velike radosti za celo selo. Ipak nije sve počelo kako treba. Izgubili smo prvi meč na gostujućem tereny i prava na kiks više nije bilo. U "brazilskoj" atmosferi u pančevačkoj hali (Starčevo nije imalo adekvatne uslove, kao ni danas!) uspevamo da se revanišaramo. Rezultat je izjdnačen i pred nama je bila majstorica u Smederevu. Motiva je bilo na pretek. Bili smo odlučni i ubeđeni u trijumf. Sa nama je krenula velika grupa vernih navijača, koji su još u autobusu stvorili pobednički ambijent. Iako su domaćini bili sve samo ne to, iako su se trudili na sve načine da nam zagorčaju život, iako su naši navijači skoro do samog kraja bili van hale, mi smo na terenu uspeli da ih bez većih problema potučemo do nogu. Bilo je 3:0! Pod budnim okom trenera Dragan Tadića, Darko Tomić, Srđan Bošković, Željko Šoštarić i ja smo leteli po terenu. Slavlje je bilo neograničeno, na granici ludila...
Naredne godine je krenula i A liga. "Borac" se je držao solidno, jedino je on uspeo da porazi tada neprikosnovenu Budvansku rivijeru. Ipak, stvari su se iskomplikovale, pa je povratak u niži rang vrebao sve više i više...
- Iskreno, ispali bi, ali spasio nas je niko drugi nego - Bil Klinton. 24. marta 1999. godine, igrali smo sa Partizanom, veoma važnu utakmicu u borbi za opstanak. Zna se već kakva je tada bila situacija, svi su pričali o nekakvom bombardovanju, mada je malo ko u to verovao. Meč je bio u kasnim popodnevnim časovima i dobro je počeo za nas. Kad odjednom - nešto grunu (ovome je prisustvovao i potpisnik ovih redova)! Nije nam palo ništa strašno na pamet, nastavilo se sa igrom, ali tada publika poče da se komeša. To je već bilo sumnjivo, a anda još jednom tresnu. Publika se razbeža, a mi pravac svlačionice, pa kud koji. Posle se, ipak, nastavila utakmica, ali sa žmarcima pred očima. Niko i nije mislio na rezultat.
Šta je bilo posle, zna se! Prvenstvo je prekinuto, a Odbojkaški savez doneo odluku da niko ne ispadne i tako je Bil Klinton postao naš "spasilac".
Naredne godine Zombi napušta Starčevo i odlazi "trbuhom za kruhom" u Vršac, potom na kratko u Ivanjicu, da bi se, zatim, vratio starom jatu.
- U Vršcu je bilo prijatno i opušteno. Sa mnom je tu bio i Šole, pa sam se lako adaptirao. Plasirali smo se u viši rang, ali mi je ubrzo dosadilo, pa sam se obreo u Ivanjici. Razlog kratkog boravka je bila nemogućnost uprave da ispuni finansijske obaveze prema igračima, pa je uz mene i oveća grupa igrača napustila klub.
Priča se i da je morao da pobegne od gomile razularenih devojaka koje su htele da mu "dođu glave". Imao je on i drugih zanimljivih situacija na terenu i oko njega.
- Na pomenutoj majstorici u Smederevu, publika je primetila da Darko Tomić, Šoštarić i ja imamo poveće organe njuha, pa nas je kroz celu utakmicu bodrila sa - "nosonje, nosonje...". U Subotici je, jednom, prokišnjavao krov, pa se stvorila barica. Spazio sam to i neprekidno servnirao u taj deo. Osvojio sam masu poena!
Bilo je i mogućnosti da Zombi ode i "preko" ili u šampionsku Budvu (klub je tražio ogromno obeštećenje), ali se na kraju sve to izjalovilo. I, šta je tu je, eto Zombija danas kao jedinog pravog Starčevca u našem prvoligašu.
- Opet se borimo za opstanak. To nam je usud, jer ovo je malo mesto. Teško je naći dovoljno sredstava za preživljavanje, čak i u situaciji kada nam je generalni sponzor Rafinerija. Sa druge strane, nekadašnji polet jenjava, pa se npr. zapostavlja i rad sa mlađim kategorijama. Osim Dušana Stevovića i Dače Miloševića, ne vidim neke druge momke koji bi nam i u budućnosti svetlali obraz.
Na kraju, perjanica našeg kluba i dalje vredno i naporno trenira po dva puta dnevno, prati svog idola Kviska Vujevića i drugove na pohodu ka novom olimpimijskom zlatu, opušta se uz Red Hot Čili Peperse, vešto izbegava udavače i čeka svoju pravu šansu, jer u najboljim je (igračkim) godinama. Još uvek, nadamo se, nije kasno da i mi dobijemo jednu istinsku zvezdu...

ćaskao
Jordan Filipović

I MI KONJA ZA TRKU IMAMO

U SULKE ZA SVOJU DUŠU...

Starčevac Zdravko Angelin i ove godine najbolji starčevački konjušar. Ljubav iz detinjstva i životna strast trajaće dok Zdravko bude mogao da upregne sulke i putuje na trke širom Srbije

Naš sugrađanin Zdravko Angelin je, sa sigurnošću se može reći, čovek koji je ostavio duboke korene u starčevačkom konjičkom sportu. Osvajač je 34 pehara, mnoštva medalja i pohvala i dobitnik Zlatne značke. Kao član Konjičkog kluba "Starčevac", već šesti put je proglašen za najuspešnijeg starčevačkog konjušara.
- Konjičkim sportom sam počeo da se bavim 1967. godine - počinje priču čika Zdravko - Konje sam zavoleo još od detinjstva... Sećam se da je deda Gruja Mačkonj među prvima u selu imao konje kasače i kako ih je brzo terao šorom, pa kad to projuri pored mene...! Kasnije me je to i navelo da ja kupim jednog kasača i tako je sve počelo... - priseća se.
Ubrzo je osnovan konjički klub u kome su bili Gruja Mačkonj, Đura Kovačić, Krsta Vasić, Krsta Pujin, Đoka Grubetić i naš sagovornik. - Prvog konja sam kupio u Deliblatu, od nekog Bože Boškova. Kako sam se polako upoznavao sa ovim sportom, shvatio sam da taj konj ne može postići rezultate koje sam ja želeo. Ubrzo sam ga prodao i odlučio da kupim drugog konja. Na mestu gde je sada u Pančevu PIK "Tamiš" nekada se nalazila ergela itamo sam kupio grlo Avet sa kojim sam postigao prve rezultate. Čika Zdravko kaže da se u staroj Jugoslaviji dobro znalo i za njega i za Avet. - Ne mogu tačno da kažem koliko je pehara Avet osvojio, ali bilo ih je dosta, a zanimljivo je da su mi tog konja prodali kao škart, kao grlo koje ne ispunjava uslove ergele... A ja sam sa njim držao rekord tri godine! Konj je ubrzo ostario a Zdravko je nastavio sa svojom potragom za konjem koji će ispuniti njegove težnje... A u karijeri ih je imao tridesetak!
Rezultata na državnom nivou nije bilo, jer kako kaže čika Zdravko, nije bilo novaca da se učestvuje na glavnom derbiju. - Rezultate sam ostvarivao samo u naknadnom derbiju, jer nisam imao sredstava da uplaćujem glavni derbi. U naknadnom se uplaćivala samo upisnina. U trci Singidunum sam pobedio na 4000 metara, a važnu pobedu sam odneo i na Ljubičevskim konjičkim igrama, i to dve godine uzastopno - 1973. i 1974.
Zdravko Angelin nije samo vlasnik kasačkih grla, on je i džokej.
- Uvek sam ja taj koji učestvuje u trci. Jedne godine, pokvario mi se auto, a to je bilo u vreme kada su auta vozila na "parne" i "neparne" dane... I zamolim sudije da umesto mene vozi Đura Kovačić. Nisam bio zadovoljan tim grlom, ali je Đuru slušao, pa smo dobro prošli. Jednom prilikom je i Goran Kovačić sa mojim grlom Rebus osvojio trku u Pančevu. Ostalo je sve bio moj posao, volim da učestvujem, jer kad pobediš, onda je to dupla radost - ističe Zdravko - Sa grlom Dekorater imao sam najbolje rezultate. On je za tri meseca imao devet pobeda i rekord na 1000 metara - minut i devetnaest sekundi! Kupio sam ga od poznatog beogradskog advokata Tome Višnjića.
Posle tri meseca Dekorater je promenio vlasnika i otišao u Niš, ali ne zadugo, jer ga je Zdravko pre dve godine ponovo otkupio. I prošle i ove godine sa njim je uzeo pehar kao najuspešniji starčevački konjušar. Uspesi imaju korene, a nas je interesovalo da li je bilo lakše baviti se konjima ranije, ili sada.
- Sada je puno lakše! Ranije sam radio poljoprivredu, pa kad dođe subota, ja upregnem sulke (kočija na kojoj sedi džokej u toku trke, prim. aut.) jer smo kroz grad mogli da se krećemo samo uz dozvolu, posle deset sati uveče. U Beogradu osvanem, izvezem trku i posle deset uveče krećem nazad za Starčevo. Kasnije se išlo traktorom, muke su to! Zaglavljivanje, pa promašim put, pa opet u sulke i vozim konja na Brzu vrbu (skela kod Smedereva, prim. aut.) da bih stigao na trku... Posle sam kupio prikolicu, pa zakačim na traktor, pa za Beograd... A sad je lako - sednem u auto, zakačim prikolicu, pa na put. U sezoni, ja sam na trkama svake nedelje od aprila do kraja oktobra.
Mogao je Zdravko Angelin i u Rusiji da vozi.
- Jednom prilikom kvalifikovao sam se za trku u Rusiji, ali nisam mogao da odem jer nisam imao međunarodnu dozvolu. Onda je bila prilika da moje grlo vozi doktor Jova Radovanović, ali moj otac to nije dao... Nije dao, a ja sam oca poslušao, i tako je to propalo. Šteta, moglo je da ostane da je Zdravko vozio u Rusiji... - sa setom se priseća naš sagovornik. Ali, njegova prikolica je dva puta išla preko Lamanša kada je doktor Jova išao u Englesku da kupi konje. Neka ostane zapisano.
- Ja sam sada u godinama. šezdeset sedma mi je... Dali ću da idem u start, cilj ili ću da krenem u drugu hiljadu, ali volim da učestvujem. Ne interesuje me više duh pobede, ako se plasiram - odlično, ako ne - uopšte se ne sekiram! Kao da sam išao pešice! Ne zavisim ni od koga, imam svoj auto, svoju prikolicu, natovarim konja i idem! Zadovoljim svoju dušu, idem i učestvujem, šta ćeš, kad volim...

Goran Milošević