Osnovnu školu završio je 1966. godine u Starčevu, a potom i zanat u pančevačkoj Školi učenika u privredi. Neposredno po dobijanju diplome 1969. godine zaposlio se u “Utvi“, odakle je četiri godine kasnije prešao u “Rafineriju“, u kojoj je radio sve do penzije 2008. godine. Uporedo s tim gradio je zapaženu karijeru u svetu fudbala, pre svega u lokalnom “Borcu“, što kao igrač, što kao trener ili član uprave.

            Od 1975. godine oženjen je Marijom, s kojom ima Biljanu (42) i Bojana (39), a od njih i četvoro unučadi - Jovanu (18), Dušana (14), Uroša (8) i Natašu (3).

            Kako je odrastao mali Miloš?

            - Bio sam veoma nestašno dete, zbog čega sam  batine dobijao maltene na dnevnoj bazi i to isključivo od oca Baneta, dok mama Stojanka niti je mogla da dođe na red, niti je bila takvog kova, zato što je važila za veoma blagu i tolerantnu osobu. Ali i tatina strogoća je bila razumljiva, jer je u potrazi za egzistencijom naporno radio po ceo dan i to najpre u “Utvi“ kao vatrogasac, a posle i kao varioc, čime se od 1968. godine bavio i u “Rafineriji“. Pored nas troje, porodicu je činila i mlađa sestra Milena. Iako smo se mnogo voleli, često smo imali i razmirice, prvenstveno zbog toga što se stalno žalila roditeljima i to najčešće  rečima: “Bata me bije“. I čim bi to izlanula, obavezno su mi sledovale batine. Ali, kada bi se otac okrenuo, uzvratio bih joj istom merom. I tako ukrug. Iz najranijeg detinjstva u memoriju mi se ucrtala i jedna keruša. S njom sam se često igrao, a posebno interesantno bilo je to što me je pratila u zabavište. Zapravo, pre nje tamo me je vodila moja baba Najda. Meni je to toliko teško padalo da sam se na početku svaki put nepodnošljivo drao i plakao i čim bi mi se ukazala prilika, klisnuo bih nazad kući. Pritom, strašno sam se plašio gusaka, kojih je bilo na stotine po šorovima. Naročito otkad se jedan opaki gusan ustremio na babu i srušio je. Tek onda sam se prepao, jer kad je nju oborio, šta će tek onda sa mnom da radi. Na moju sreću, nakon što je pomenuta kuja naučila da me prati, kada prođemo pored gusaka, one se razbeže, a ja sav važan. Pored toga, baba Najda mi je često davala i sitan novac za sladoled kod baba Kate, koja je držala poslastičarnicu u nekoj crvenoj baraci pored kafane “Opatija“. Inače, sladoled smo, kada nemamo para, mogli da dobijemo i u konpenzaciju za jaja, zbog čega sam redovno “pustošio“ gnezdo u našem kokošinjcu. To i ne treba da čudi, jer bilo je to vreme nemaštine, a obrok nam je uglavnom činilo parče hleba i masti ili pekmeza. I kad ispadne, a obavezno padne na namazanu stranu, malo oduvaš  prašinu i nastaviš da jedeš  u slast.

            Detinjarije...

            - Kada sam malo poodrastao, redovno sam, s društvom iz komšiluka koje su uglavnom činili Boško Tucakov, Lile Milutinov, Bata Ugren, Slobodan Kostić, išao sam na dunavsku plažu “milje“. I to peške, jer tada niko nije imao bicikl. A nije bilo malo da se tabana - tri kilometara. Pa, kad nas neko poveze traktorom, mi pevamo od sreće. Ali ništa nas nije sprečilo da svaki dan, za vreme raspusta, odlazimo tamo na kupanje. Išlo se i na pecanje na obližnji “dunavac“, na kojem je riba tako dobro radila da jednostavno nismo stizali ni da jedemo, već smo u jednoj ruci držali hleb, a drugom vadili najčešće bandare. A tek fudbal!? Pa, za loptom smo jurili non-stop, naročito na poljani pokraj placa Bate Živulja, jer tamo niko nije živeo. Kako leti, tako i zimi. Utabamo sneg i udri! Ali kad ćale zvizne, znalo se - odma’ letim kući. Međutim, ni to me nije zaustavljalo, pa čim odem u moju sobu, istog momenta iskočim kroz prozor i nazad na fudbal, dok on misli da učim. I kad ukapira da me nema, ponovo zvisne, ali me ovog puta i “oleši“. Jednom sam čak od silnog fudbala i povredio ruku, zbog čega posledice osećam i danas. To se dogodilo dok smo u prvom razredu igrali kod “donje škole“: sapleo me Sava Smokvar, pa sam pao na cigle i ruka mi je pukla. Kada sma otišao kući, krio sam da ćale ne vidi, ali je ubrzo primetio. No tada više nisu mogli da mi je nameste kako treba. Sve u svemu, detinjstvo mi je proteklo u priličnoj sirotinji, ali u velikoj sreći uz fudbal, kupanje i, naravno, batine.

            Škola...

            - Učila me je Živka, koju je u četvrtom razredu zamenila Biljana Marković. U lepm sećanju mi je i spremačica baba LJubica, koja nam je, pored svega ostalog i spremala ukusnu hranu. Bio sam solidan učenik, dok nisam počeo da treniram fudbal. U višim razredima nastavu sam pohađao u zgradi u kojoj je danas prodavnica “Podunavlje“. Razredna mi je bila Margareta, nastavnica srpskog, koja je bila stroga i ozbiljna, ali izuzetno dobra. Batine su bile sveprisutne u našim đačkim životima. Ponajviše smo ih dobijali od Milčeta iz likovnog, naročito kada smo taj predmet imali posle velikog odmora i uvek kasnili zbog fudbalice u dvorištu, koju su pored mene mahom igrali i pomenuti Sava Smokvar, pa Đurica Milićev, Boža Kalenderac, Vasa Đurišić... Tada Milče izađe na teren, postroji nas, uhvati za obraz i krene da vari šamare. Ali, ni to nas nije sprečavalo u ljubavi prema najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. Što se samog učenja tiče, najveći problem imao sam u osmom razredu iz biologije kod Nemanje Dragoša. On se tada zabavljao s Anom Kalić, koju je baš gledajući kroz prozor željno iščekivao, tako da uopšte nije slušao šta pričam. U jednom momentu se okrenuo, izgovorio da ništa nisam učio i “zavario“ mi keca, iako sam sasvim sigurno znao za najmanje trojku, četvorku... Toliko sam omrznuo taj predmet da uopšte više nisam išao na njegove časove. Na polugodištu sam imao slabu, ali nisam hteo ocu da kažem. Tu mi je pomogao stric Mile, koji je radio u školi i bio kum s pomenutim Dragošem, ali pod uslovom da sve dobro naučim, pa me je cele zime preslišavao. Nastavnik me je već prvog časa u druom polugodištu prozvao i dao mi tri, a na kraju sam imao četvorku. Inače, često sam se tukao s jednim Jovom, zbog toga što je maltretirao izvesnog Vasu, pa sam ga ja branio, jer nikako nisam podnosio maltretiranja. Nakon završene osnovne škole, otišao sam da učim zanat u Školi učenika u privredi, a praksu sam imao u “Utvi“ koja me je po sticanju diplome u zaposlila.

            Mladost...

            - Na početku sam uglavnom izlazio s drugarima iz Kluba: Rašom, Gerdićem, Perom Šaponjićem, Štrokom, a najviše vremena provodili smo u klubu na spratu Doma kulture, koji je vodio Meha. Pošto uglavnom nije bilo para, češće  bismo povadili svu siću iz džepova, kupili gajbu piva u podrumu kod čika Jose i zaseli u parku. Kad smo počeli da radimo i da imamo svoj dinar, onda smo neizostavno odlazili u “Opatiju“. Kako je ona radila samo do 22 sata, kasnije bismo išli u “Orač“ ili, dalje, recimo, u Bavanište, gde je muzika trajala celu noć, dok nije otvorena kafanica sa živom svirkom u Domu, na mestu gde je sada “Čaplin“. Lepo sam se družio i sa saigračima iz fudbalskog kluba i budućim kumovima:  Perom Kurjakom, Šicetom, Belim, Mićom Milakarom, kao i s njegovim bratom Boškom i Tomom Matijaševićem. Stalno smo bili zajedno u kafani na “Borcu“, naročito posle utakmica ili treninga. Baš sam pre neki dan sreo sam mesara Joju, koji je tada tamo radio, pa me podsetio da se znalo da bi čim poručimo treću turu, stavljao sto ćevapa na roštilj, iako mu ništa nismo govorili.

            Bilo je i nestašluka, ali najčešće su drugi izazivali incidente. Tako su jedanput u pomenuti klub kod Mehe došle neke kabadahije iz grada i počeli  da lome. Mi smo se pobunili da to ne čine, pa smo morali da stvar raspravimo napolju, a ishod je bio u našu korist. Međutim, oni su nas posle vijali po gradu, a mene su, prilikom povratka kući, njih trojica nahvatala i proisno izudarala na staroj autobuskoj stanici. Nekako sam uleteo u autobus i uleteo pravo u ambulantu na ušivanje. Od tog događaja imam i uspomenu na usni...

            Svadbe...

            - Interesantno je da je te nemile scene posmatrala i moja buduća supruga Marija, tada Živanović. Upoznao sam je kasnije preko budućeg kuma Miće Milakare, a počeli smo da se zabavLJamo kada sam imao 24 godine. Nedugo zatim otišli smo na letovanje u Tivat, u kojem je radila njena sestra LJilja. Našima to nismo govorili, zbog toga što su i njeni i moji bili prilično patrijahalni, već sam za javnost “putovao“ s drugom Borom Petrovićem. No, svejedno, našem povratku puštena je “buva“ da smo se uzeli. I to je tako bilo do Panteleje, kada sam nakon nekoliko noći koje sam s društvom proveo po šatrama i “sankanjima“, završio u klubu. I pošto sam “malo“ popio pitao sam je, kad već selo priča, da se uda za mene. Pristala je i pokupio sam društvo s još par gajbi i odveo ih kod mene. “Olakšavajuća“ okolnost je bila to što tata nije bio tu, već u bolnici zato što je pao s kruške i slomio nogu, jer ko zna kako bi reagovao. Ovako, danima je kuća bila puna veselja. Ali trebalo je to saopštiti i Marijinim roditeljima. Međutim, budući tast Laza nam je samo zalupio vrata i rekao da njegova ćerka “ide kod onog koga je pitala“. Dugo mu je trebalo da se odljuti, ali kasnije je sve leglo, pa smo napravili svadbu 1975. gofine i sve je potom teklo kako treba. Inače, u to vreme svadbe su bile jako vesele i maratonske. Recimo, kada sam kumovao kod Pere Kurjaka, počelo je u 9 ujutru i trajalo sve do sutra uveče u devet! U jednom momentu su mladenci pobegli kod strica da malo odspavaju, ali sam im ubrzo, s društvom i muzikom, upao u sobu i digao ih na noge.

            Posao...

            - U “Utvi“ sam učio zanat, gde sam i odmah po završetku škole 1969. počeo da radim. Naredne godine sam otišao na odsluženje vojnog roka, odakle sam se vratio posle 18 meseci, nastavio da radim u istoj fabrici, a već 1973. prešao sam u “Rafineriju“ gde sam prošao gotovo sve - od manipulacije do bitumena, da bi 2008, posle dve godine na birou, otišao u penziju.

            Fudbal...

            - U vreme kada sam bio dete, sredinom šezdesetih godina prošlog veka, postojala su dva kluba - pored “Borca“ figurirao je i “Partizan“ koji su osnovali Čerčilovi, a svi mi iz “donjeg kraja“ tamo smo počinjali da treniramo. U međuvremenu, tražili su me iz “Borca“, pa sam morao da zamolim tadašnjeg sekretara kluba, a našeg komšiju Peru Pušu Đurišića, da s tim u vezi posreduje kod tate, koji se s fudbalom nikako nije slagao. Ipak je nekako popustio, pa sam 1966. godine zaigrao u podmlatku “Borca“, a relativno brzo sam prešao u prvi tim sa Matom, Stevom, Đozom, Bindžom, Sandom, Mirkom..., nakon čijeg odlaska su došli Rata, Gerdić, Bunđa s kojima sam uspostavio i drugarski odnos. Sve u svemu, što u podmlatku, što u prvom timu, proveo sam period od 1965. do 1981. U prvo vreme sam igrao beka u paru s kumom Perom, a kasnije, kada je Galik napustio klub, postao sam centarhalf i potom dugo godina bio kapiten. Radio sam po smenama, a dolazili su i novi klinci, pa mi je postajalo sve teže i bilo je najlogičnije da okačim kopačke o klin.

            Trenerska karijera...

            - Baš kada sam prekidao karijeru, dogodio se peh našem treneru, pa sam ga kao kapiten menjao, nakon čega mi je ponudio da mu budem pomoćni trener i da vodim podmladak. Par godina kasnije “Borac“ me je poslao da završim i školu za trenere, a u međuvremenu sam s generacijom 1965/6. postao prvak Južnobanatske lige. Nešto kasnije napustio sam Klub zbog neslaganja s time da se podmladak obezvređuje i prešao u “Utvu“, gde sam najpre preuzeo, takođe, mlađi pogon, pa prvi tim, sve dok se nije taj klub rasformirao s propašću istoimene fabrike. Potom sam vodio “Dinamovu“ školu fudbala, pa pionire, i čak dogurao do završnog turnira za prvaka Jugoslavije u Bijelom Polju, gde smo, po mom mišljenju, zaslužili titulu. Jednostavno, sve je bilo pripemljeno da domaćini zauzmu prvo mesto, što su i uspeli jer su nas izbacili iz polufinala uz pomoć nepostojećeg penala. Potom sam izvesno vreme proveo u Dolovu, gde sam oformio školu fudbala za maltene nedelju dana, pa vodio prvi tim tamošnjeg kluba, da bi se konačno vratio u “Borac“, u vreme kada je Boško Milakara bio predsednik kluba, kako bi pomogao pri konsolidaciji podmlatka i kluba uopšte. U to vreme mama mi je preminula, posle čega sam i prema tati imao više obaveza, što je za posledicu imalo napuštanje trenerskog posla. Tu ipak ne prestaje u potpunosti moja angažovanost u “Borcu“, u kojem ostajem kao član uprave zadužen za mlađe kategorije. Pritom, svoj omiljeni klub kao navijač redovno pratim do dana današnjeg i to se neće promeniti sve dok postojim.

            Starčevo, danas...

            - Mesto je evidentno jako napredovalo. Ovde živeti je kao u gradu - imamo i lokal, i kanalizaciju, i trg, i stadion...

            Miloš se utkao u noviju istoriju ovog mesta kao izuzetno druželjubiva osoba i veliki veseljak, ali pre svega kada je sport u pitanju, pa shodno tome sugrađanima poručuje:

            - Ostanite ovde i bavite se sportom!

Jordan Filipović