Milan Mrđa, rođen 1953. godine, u kosovskom mestu Magura kod Lipljana, od majke Đurđije i oca Ilije, kao jedini sin četvoro  dece.

NJegova porodica se četiri godine kasnije doselila u Kačarevo, gde je završio osnovnnu školu, a potom u Beogradu i srednju muzičku. Ubrzo se zaposlio u kačarevačkom Domu kulture kao muzički saradnik, da bi 1978. postao i direktor te ustanove. U starčevačkoj školi se zapošljava 1989. kao kao nastavnik muzičkog i tu ostaje sve do penzije u koju je otišao 1. marta. Kao vrsni harmonikaš, nekada je podučavao mlade naraštaje ovom instrumentu, čemu će se najverovatnije ponovo posvetiti u budućnosti U braku s Draganom je već 45 godina, a na put su izveli dvoje dece - Natašu (41), danas vaspitačicu, i Nenada (39), koji je nastavio očevim muzičkim stopama. Oni su mu podarili unuke Anju (17), Minju (13) i tromesečnog Bogdana.

Kako je odrastao mali Milan?

 - Rođen sam u zgradi Doma kulture malog mesta pod nazivom Magura na Kosovu, mahom naseljenog Srbima, jer je otac tamo dobio posao domara. Ko zna, možda je i to predodredilo moje buduće zanimanje, budući da sam par decnija kasnije u Kačarevu proveo duži period radeći u istoj ustanovi. Osetivši šta se sprema, roditelji su 1957. godine prvi prodali imovinu i napustili svoje selo, zbog čega su ih komšije proklinjale. S obzirom na to da je otac služio vojsku u Pančevu, dopalo mu se Kačarevo, pa je tu i kupio kuću. Zavičaja se ne sećam iz klinačkih vremena, izuzev kada smo ga kasnije obilazili, a što se tiče Kačareva, do rata čisto nemačkog sela, gotovo svi smo bili došljaci, pa smo delili iste muke i po tome i po sveopštem posleratnom siromaštvu. No to mi ni najmanje nije umanjilo životnu radost, pa se živelo veoma lepo i pored toga što smo odrastali na domaćem pečenom hlebu od kukuruznog brašna ili dudinjama.

Škola...

- U prvi razred sam krenuo 1960. godine, a paralalno sam pohađao i nižu muzičku školu, pa spadam u prve muzičare sa obrazovanjem u Kačarevu. Predavala mi je Živka Grbić, koja je praktično otkrila moj talenat za muziku, uglavnom nasleđen od majke. Kao nastavnik muzičkog vaspitanja, ona nam je držala i privatne časove, a ispite smo polagali u gradu. Inače, prvu harmoniku tata mi je kupio kada sam imao devet godina i to na jedvite jade, zgog hroničnog nedostatka novca. Odmah, iz prve, na “suvi“ sluh odsvirao sam užičko kolo. Potom sam krenuo i u muzičku školu, a od petog razreda počeo sam da pomažem pri organizaciji školskih manifestacija, na kojima se u ono vreme uglavnom pevalo o Titu. Harmoniku sam učio i uz narodnjake i Tozovca, Cuneta, sevdalinke... Već kao tinejdžer  počeo sam da “tezgarim“ po Kačarevu i od malih nogu da zarađujem kako bi olakšao roditeljima. Potom sam otišao u beogradsku srednju muzičku školu “Stanković“ kod čuvene dirigentkinje Darinke Matić Marović, koja me se setila po dobrom kada smo sreli pre neku godinu. Sa mnom u generaciji bio je i danas poznati Oliver Mandić, po meni ne neki muzičar, koji čak nije ni završio tu školu, kao ni kasnije čuveni harmonikaš Branimir Đokić. S druge strane, veoma sam cenio “Rokera s Moravu“ - Borisa Bizetića i u to vreme s njim bio najbolji drug.

Muzika...

- Moj kum Rajko Nikolić i ja bili smo tih sedamdesetih veoma priznati i poznati harmonikaši, kada se sviralo bez ozvučenja. Sećam se, recimo, da za doček 1974. godine u nekoj kačarevačkoj kafani nije bilo mesta ni za stajanje, ali zato je bilo stakla do kolena, jer tada je lumpovanje bilo normalna stvar. Ipak, nisam nikad imao incidenata niti drugih problema, delom i zbog svog prepoznatljivog smisla  za humor, koji sam poneo iz tih vremena.

Dom kulture...

- Hteo sam da upišem etno-muzikologiju, što mi nije uspelo najviše zato jer sam bio angažovan na stvaranju temelja kačarevačkog KUD-a “Veljko Vlahović“. Zbog toga što sam uspeo Društvo da dignem na noge, nagrađen sam s pola radnog vremena u tamošnjem Domu kulture. Već dvanaestak meseci kasnije - 1976. godine - dobio sam i puno radno vreme kao muzički saradnik. Fokus mi je bio na amaterizmu, a u Društvu sam bio šef orkestra i korepetitor. Za to vreme napravio sam jedno pet sastava od ljudi koje sam formirao kao muzičare. Mnogi i danas tezgare i žive dosta bolje od mene. Nakon toga sam otišao na odsluženje JNA u Bileći. Odatle sam izašao kao potporučnik i imao ponudu da ostanem u vojsci. Bilo je vraški teško na toj obuci, za muzičare naročito, ali sam sve to prebrodio s vrlodobrim rezultatom, pa sam po povratku dobio mesto komandira vojne policije u štabu Teritorijalne odbrane. Vrlo brzo nakon toga - 1978. godine, postao sam i direktor kačarevačkog Doma kulture. Nastavio sam posao na promociji amaterizma i, pored ostalog, začeo veze s Makedonijom zbog mnogih pridošlica iz tih krajeva, a bazirali smo se na Ohrid i Bitolj. Bili smo i prvo selo koje je izašlo “u svet“, tako što smo uspostavili saradnju s jednim našim društvom u Beču - “Jedinstvom“. Bila su to srećna vremena s bezbroj lepih trenutaka, naročito u ohridskom hotelu “Metropol“.

Starčevo...

 - U međuvremenu se pojavilo radno mesto u starčevačkoj školi, u mestu s kojim sam bio povezan čestim smotrama iz vremena mog bitisanja u Domu kulture. U tom periodu sam odlično sarađivao s direktorom Vidomirom, pa i s njegovim prethodnikom Mijom, a dobro sam se slagao i Đuricom iz Omoljice i Božurom iz Brestovca. Bio sam dobar drugar s Perom Poljakom, pa sam mu, čak, u novije vreme pomogao oko njegovog poslednjeg dela - stvaranja tamburaškog orkestra.

Škola “Vuk St. Karadžić“...

- U prosvetu sam došao u već poznim godinama, pa mi je bilo prilično traumatično da sve učim iznova i stičem neka sasvim drugačija iskustva. Može se reći da sam počeo “iz pepela“ te 1989, na pragu četrdesetih, što je za prosvetnog radnika veoma kasno. Pamtim sa sam došao zajedno sa sinom, a prva koja me je srela na ulazu bila je sada pokojna čistačica Sneža. Ipak, adaptacija na novi posao i drugačiju atmosferu, bila je neuporedivo lakša zato što mi je neograničenu ljudsku i profesionalnu podršku pružio Milivoje Filipović, u to vreme pomoćnik, a nedugo zatim i direktor škole. Bez preterivanja, on je bio “alfa i omega“ i za mene, slobodno mogu da kažem, i drugi otac, koji mi je od prvog momenta bezuslovno pružio ruku u tim teškim trenucima. Lepo sam se slagao sa starijim kolegama kao što su Pera Dragojerac, Nedeljko Navala, Dragica Trajković i, naročito, Vlasta Madić. Mentor mi je bio predmetni kolega Tamaš Boršoš, a dobar prijatelj i Branko Jovanović, s kojim sam u isto vreme dogurao do penzije. Kolektiv je u to vreme bio za primer i zaista neuporedivo druželjubivije mesto, a bilo je i mnogo lepih anegdota. Jedna od njih je i ona kada se pomenuti Vlasta bunio zato što je dozvoljeno pušenje u zbornici. Kako nikako nije uspevao to da osujeti, odlučio je da nam se “osveti“ tako što se na nekom od nastavničkih veća izuo. Međutim, jedna cipela, veličine broj 56, “volšebno“ mu je nestala. Svi smo ga ubeđivali kako je nije ni imao, pa je nastala prava komendija.

Penzija...

- Na početku mi je ulazak u učionicu izgledao kao ulazak u košnicu i trebalo je da prođe mnogo truda i vremena kako bih se navikao na te nove okolnosti. Iz ove vizure, izgleda mi da sam tek pred kraj radnog veka naučio neke stvari - da budem taktičniji, ne reagujem emotivno i ne donosim odluke na brzinu. Svedok sam i toga da je u svakoj generaciji bilo talentovanih učenika za muziku i razne instrumente. Nema sumnje, Starčevo je sredina koja je iznedrila izuzetne talente. Naravno, bilo je onih koji to nisu i u takim slučajevima uvek sam nagrađivao trud.

 Sve u svemu, u penziju sam otišao 1. marta, a bilo je dirljivo kada sam od dece dobio brojna pisamca u kojima piše da bi voleli da se vratim. Zbog toga mi je srce prepuno i ja im se iz njegove najdublje dubine iskreno zahvaljujem.

Starčevo, danas...

 - Veoma često deci sam govorio da žive u jednoj veoma kulturnoj sredini; pored muzičara, tu ima mnogo slikara i drugih stvaraoca, koji su mogli da se uzdižu u istinskim institucijama kao što su Dom kulture ili Kreativni kulturni klub.

Nastavnik Mrđa je ostavio neizbrisiv trag za bezmalo tri decenije koliko je proveo u Starčevu, a mnogi njegovi učenici, posebno oni koji su postali muzičari, sećaju ga se po lepom. NJima i svim drugih žiteljima ovog mesta, on poručuje:

 - Budite srećni što živite u ovakvom mestu i brižljivo ga čuvajte.

Jordan Filipović