Cena zemljišta u Starčevu je od 5.000 do 6.000 evra po lancu, a za arendu se plaća oko 200 evra po lancu. Nemanja Petrović je poljoprivrednik koji je bio inicijator ideje o zajedničkom nastupu na licitaciji, a može se reći i da je pionir savremene poljoprivrede na koga se ugledaju drugi proizvođači. Poljoprivredom se bavi od 1993. godine, kada je od dede sa kojim je od malena bio u brazdi nasledio 13 lanaca zemlje. U isto vreme zaposlio se u “Petrohemiji“ gde i danas radi. Od kada je nasledio zamlju, čvrsto je odlučio da svoje gazdinstvo razvija. Osnovni preduslov koji je morao da ispuni za postizanje tog cilja jeste proširenje proizvodnih površina. Godinama je uvećavao gazdinstvo kupujući, kako kaže, dva po dva lanca zemlje.
- Da bi postigao uspeh u ratarskoj proizvodnji, mora se investirati na pravi način i sačiniti prioriteti. Kada sam bio u prilici da biram da li ću kupiti novog “juga“ ili dva lanca zemlje, odlučio sam se za zemlju, a kupovina automobila usledila je posle, objašnjava Petrović.
Takođe, ističe i da se moraju pratiti savremeni trendovi, struka i nauka. Kaže da voli da proširuje svoja znanja, a i da nova saznanja i tehnologije proba u praksi, pa koje se pokažu dobre, njih nastavlja da primenjuje. U radu mu pomaže i brat Bojan, diplomirani mašinski inženjer, koji je tu da izračuna ako šta treba, a i da svoje tehničko znanje primeni u praksi. Petrovići, na tri odvojena gazdinstva, Nemanjinom, Bojanovom i roditeljskom, danas obrađuju oko 200 hektara, od čega je polovina u zakupu. U proizvodnji je zastupljeno tropolje: suncokret, kukuruz i pšenica. Svojevremeno su gajili i šećernu repu, ali zbog pojave truleži šećerne repe i nesuglasica sa otkupljivačem odustali su od ove proizvodnje. Iz godine u godinu, osim proizvodnih površina, uvećan je i mašinski park koga danas čini savremena poljoprivredna mehanizacija.
- Ulaganje u kupovinu savremene poljo-mehanizacije može da doprinese rastu prinosa do pet odsto. Ali da bi se ovo ulaganje isplatilo u potpunosti, potrebne su obradive površine. Nije isti efekat dobiti ako se obrađuje pet hektara i 100 hektara zemlje, kad se prinos uveća pet odsto, napominje Petrović.
(“Poljoprivrednik“)
Saveti
Japanska svilasta kokoš
Potiče iz istočne Azije. U Japanu se gaji preko 700 godina, a i u Evropi je već dugo poznata. Japanska svilena kokoš spada u grupu kokinkina. Pored geografskog porekla, ime je dobila i po strukturi perja koje podseća na raspredenu nit svile, a važno je da perje bude rastresito. Ovo je okruglasta koka, lepog izgleda sa karakterističnom modrom bojom kože, lica i kreste. Glava je mala sa izrazito živim očima, sa malom ćubom i modro-ružičastom krestom. Kljun je kratak i plavičast. Podušnjaci su mali, plavo modri, lice crno plavo, rep mora biti kratak i fino zaobljen. Noge su kratke, plave boje sa pet prstiju i sa spoljne strane blago operjane. Boje perja su: najčešće čisto bela, plava, crna i žuto-braon.
Ovu interesantnu kokoš drže mnogi i naši odgajivači zbog prelepog perja, i izgleda. Veoma su brižne majke, mogu ležati na jajima i po dva meseca i da svako oplođeno jaje i od fazana i drugih ptica, izvedu, bez obzira što nisu njihova. Kokinkine obično snose od 15-20 jaja i tada se raskvočavaju, ali ako im se uzmu jaja, sneće i po 50-60 godišnje. NJihova jaja nije poželjno koristiti u ishrani, već izlegati piliće, zbog velike potražnje jer je ova kokoš pravi ukras dvorišta. Ovo je pogodna rasa za početnike jer se lako gaji. Hrani se koncentratom za nosilje u vreme nošenja, malo zrnaste hrane i što više zeleniša. Jedino kupus treba izbegavati, jer stvara gasove. Japanska svilasta kokoš ne preleće dvorišnu ogradu, pa se može čuvati i na slobodnom prostoru, van kaveza. Otporne su, mirne i pitome, toliko da su vam talno uz nogu, dok šetate okućnicom, a pripitomljavaju se uz pomoć hrane. Kod nas je dosta rasprostranjena i malo koji odgajivač da je ne poseduje u svojim okućnicama.
Ilija Mirković
Pčelararstvo
Generalno se može reći da su pčelinja društva sada u nekoj fazi srednje razvijenosti. To može značiti da će nas u aprilu sačekati radovi koji nisu dovršeni u prošlom mesecu. U tom smislu treba shvatiti i ponavljanje pojedinih poslova iz prethodnog perioda, jer će tek u ovom mesecu biti aktuelni.
Prolećni razvoj treba posmatrati kao celinu. NJegova brzina i intezitet su u direktnoj zavisnosti od vremenskih uslova i buđenja prirode, odnosno razvoja medonosnog bilja. Kada se ovome dodaju klimatski uslovi koji se menjaju od godine do godine, onda je jsano da poslove na pčelinjaku uvek treba usklađivati sa kalendarom prirode i računanjem vremena po kojem pčele žive od vajkada. Pčelar treba da razume i da se prilagođava. To znači da će se poslovi iz domena prolećnih radova preplitati tokom marta i aprila, čak i u maju mesecu. Iskusni pčelari pamte i godine kada su se još u februaru preduzimale mere razvoja. Dakle, trenutno stanje društva govori nam šta nam valja činiti. Suština dobrog pčelarenja je prilagođavanje poslova oko pčela njihovim instiktima, navikama i da poznajemo mehanizme života pčela, jer kako reče jedan mudar pčelar: “svaka dobra tehnologija proističe iz biologije“.
Stevan Petrović