U epizodi: A sad, malo zima!

Tračoslava (u prodavnici svega & svačega): - I, dobri moj, komšo, e ’si vido na šta smo spali?! Da pazarimo kape u dučan kod Kineza umesto u neku lepu robnu kuču na dva, tri sprata! Il’, još bolje, da i’ ištrikamo ko negda. E, to je bilo divota - zasednem s one moje beštije uz oganj iz Smederevac, pa kad krene sitan vez, opletemo po komšilukuuu - da sve pršti ko varnice od badnjak iz vatre za Badnjo veče...

Šeširdžija (ispraznog pogleda na brdo drečavih kapa): - Baš si me izvukla na prevaru na ovu smrzotinu, moja komšinka. I ne me zanimaju ove žućkaste kapice, još ću da oćoravim od gledanja u nji’. Ma, niš’ ne mož’ da zameni ovu moju dedinu šubaru! Uz to, uvek pre neg’ što iziđem vani, zna se - mora se dobro žvaknuti nešto iz pušnice. E, tek ondak mož’ na ovu ’ladovinu...

Grmalj (u blizini, isprobava neku rusku kapu i bazdi na džibru i neku masnu mešavinu): - Hik, ne veli se ladov’na, bolan! To t’ je naljeto, kad zapeče zvijezda, a ti se zavučeš duboko međ bukve. Ih, ništta slađe - odman za’rčem ko omađijan, da me ni vuci ni međedi ne meru probudit. A, to što ti veliš kad je zima, ondan se reče ledovina...

Sponzorojka (banu niotkuda, ustremljena ka gomili na rafu): -  Zn’či, je l’ može da se prođe do robe?! Tu ste se rastorokali za medalju, pa mi normalni ne možemo ni da šopingujemo. I ne kaže se ledovina, nego ledenica (i krenu da prebira).

Grmalj: Mmgr, ti’š mene učit’, hik?! I što to, bre, kopaš ko sumanuta, a mala?! ’Si, more bit’, izgub’la zlatni dukat?

Sponzorojka: - Ma, ne smaraj, matori! Bolje pomozi: malo pre kada sam tražila da kupim neko krzno, ispao mi verenički prsten od 24 karata što mi ga poklonio dečko iz Dubajija...

Grmalj: - Ha, ha, pa kako je mogo ispast’, vragolan mali! More bit’ da t’ je bio koji broj veći čim je sklizno. Koo zna za kog’ je bio namjenjen?! More bit’ da i za neko muško, to t’ je odavno moda kod ti’ Arapina. (pogleda ka mladiću koji je oko vrata vezao crno-beli šal). Evo, na primjer, za nekog ovak’og što se navuko ko onaj Arafat! A i te slušalce, sve men’ to jaaako sumljivo, hik...

Student (skinu slušalice sa ušiju): - Oprostite, meni se obraćate?

Grmalj: - Ma, jok, mojemu pređedu Vukanu! Samo velim, kad si se tako nakinđurio ko neki šeik, mora i ti da imaš nekog dečka u taj Dubaj?!

Student (dok isprobava rukavice): - Ne razumem te insinuacije na moje oblačenje? Bar ne nosim kožuh...

Grmalj: - Ma, jok te pederaške šaliće i roze rukav’ce ću da nosam, pa da mi se prađed Vukan i đed Đokan obrću u grob. Nedam ja svijetlu ratničku tradic’ju nizašto na svijetu!

Student: - Svako ima pravo da čuva uspomenu na pretke, ali baš u današnje vreme u to ime nositi krzno od odrane ovce? Ne samo što liči na nju, nego se tako i oseća...

Grmalj: - Ti znaš, slinavko nijedan! Ma, nema boljeg ogreva za tijelo kad pa’ne minus. I ne miri to kožuf, već ovčetina u kupusu s puno loja; krčko sam je cijelo jutro. Ma, nema ti korisnije živuljke od ovce. Malo sipam izunutra, malo zaogrnem odspolja, i šta mi more zimoća meni...

            I, svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, nastavili da tragaju za malo toplote, ali i topline u ove turobne dane...

            Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj opštini ništa novo, izuzev što je pomenuta zima udarila kad su je svi otpisali; održan je izbor za najlepši slavski kolač, a svest o nelitskoj kulturi, uprkos teškim vremenima, još uvek je aktuelna. Slede nove aktivnosti...

Jordan Filipović