Osnovnu školu završio je 1966. godine u Starčevu, a potom i zanat za auto-mehaničara u pančevačkoj srednjoj školi “Boris Kidrič“. Praksu je obavio u tadašnjoj starčevačkoj zem-zadruzi, koja se kasnije pretvorila u poljoprivredni kombinat “Vojvodina“. Godinu dana kasnije (1970.) zaposlio se u “Utvi“ u kojoj je radio do 2006, kada je nakon prodaje fabrike odlučio da ode, da bi uslove za penziju stekao je tek čitavu deceniju kasnije. U međuvremenu je privatno privređivao u sopstvenoj radionici.

            Oženio se 1975. godine Pančevkom Zagorkom (devojačko Šofej), a naredne godine preselili su se u grad. Podigli su dvoje dece - Sandru (1977.), koja je mu je podarila unuke Jovanu (21) i Katarinu (15), a sin Stevan rođen je 1982. godine. Otkada je u penziji, aktivirao se u Klubu invalida rada, pa je svakog jutra u Starčevu, kao i tokom celog leta. Bio je i ministrant u crkvi, a i danas odlazi u na mise. Pikao je fudbal, kako kaže, “otkad se ispilio“, što na ulici, što za “Borac“, u kojem su mu igrali i deda, tata, pa i sin. Kasnije je bio u timu veterana, a potom i u upravi.

            Kako je odrastao mali Mauric?

            - Ime sam dobio po našoj katoličkoj crkvi Svetog Mauricija, a tako mi se zvao i kum, čime je najviše ispunjena i babina želja. Roditelji su mi bili paori, iako ne s previše zemlje - imali su tek oko desetak lanaca, što znači da smo veoma skromno živeli, kao i mnogi drugi u to posleratno vreme uboge sirotinje. Ipak, borili su se na sve načine da mene i sestru othrane, lepo vaspitaju i osposobe za život i mislim da su u tome uspeli. Pre toga, ćale mi je bio partizan u Drugom svetskom ratu; otišao je sa 17 godina, a potom je još tri godine služio vojsku u Zemunu u avijaciji. Moram da kažem da sam imao divne roditelje, iako je majka ponekad bila malo strožija, ali sve zarad našeg dobra. Odmalena sam se trudio da im pomognem - od kopanja do teranja gusaka u rit. Imali smo konje i taljige, kao i krave i druge životinje koje sam veoma voleo. Naša kuća se nalazi na uglu ulica Maršala Tita i Letnje, a tih pedesetih tamo je bilo mnogo dece koja su jurila među silnim dudovima, da trava nije mogla da raste. Igrali smo se fudbala, klisa,  “između četiri vatre“ s devojčicama, dok su uveče na redovnom programu bile žmurke. Društvo su mi uglavnom činili Radovan Lukić, Bundža Popović, pa Čerčilovi - Radiša i Rajko, zatim Ivica Poljak, Jovica Mecinger s kojim sam i dan, danas dobar drugar. Nisam bio previše nemirno dete, ne računajući poneku nesuglasicu, ali je to uvek bilo u žaru borbe, jer mržnje, bar, u to vreme nikako nije bilo. Pamtim i trešenje dudinja kada je nastajao pravi dar-mar, pa je bilo gađanja, posebno s onim crnim. Nakon toga po pet, šest dana nismo mogli da se operemo, a ribali smo se, naravno, domaćim sapunom. Možda bih se ponekad malko podžapao sa sestrom, iako smo se puno voleli; imala je običaj da mi uzme majicu, jer smo, kao i gotovo svi, bili sirotinja, a ja sam voleo da čuvam stvari. U lepom sećanju mi je i baba Sofija. Obožavala me je, bez obzira što sam joj povremeno “kraduckao“ jaja, koja je brižljivo čuvala za tortu, što je u to vreme bio veliki luksuz, kako bi ih u poslastičarnici menjao za kugle sladoleda.

            Škola...

            - Učila me je Anka Dragojerac, koja je stanovala na početku moje ulice, do centra. Kako joj je moja baba često pomagala oko kućnih poslova, mnogi su mislili da zbog nje “imam prođu“, što je bilo apsolutno netačno. Za tim i nije bilo potrebe, jer sam bio solidan đak. Učiteljica je bila divna žena i uvek nas odlično razumela. Bila je stroga, ali nas nikada nije tukla. Za razliku od nastavnika Milčeta Velinova ili Pere Dragojerca. Pamtim i kada me je Miloš Belušević, u to vreme direktor škole, jedanput muški opalio, zato što sam se popeo na prozor i nešto “mitingovao“. Društvo u razredu su mi bili Đurica Tutor, Sava Maksimović, Boža Kalenderac, nažalost, pokojni Vasa Đurišić, pa Miloš Filipović, Bora Savanović, Sava Stankov, Jova Kozačenkov... Interesantno je da se već godinama svakog prvog petka u junu okupljamo  u “Đermu“, a kada je pet ili deset godina onda zovemo i “devojčice“, kao što su Jovanka Burjanović, Mila Blaženić, LJubica Čikara, Gordana Birclin, Jovanka Petrović, Mira Mladenović, DŽunica DŽunić... Pored mene je sedela Koviljka Kosanović, sada Ivanović, koja mi se veoma sviđala, pa se može reći da mi je bila prava pubertetska ljubav.  Tih godina je bilo neuobičajeno živo u  crkvi, kada je tamo službovao leegendarni Tvrtko, po mnogo čemu poseban i slobodouman, ali kada je bio na službi nije mu bilo ravnog.

            Mladost...

            - Tada su u modi bile igranke, koje sam počeo da obilazim još u osmom razredu. U početku smo virili kroz prozor, a posle me je uvodio dve godine stariji brat Mića Lekac. Devojke su u to vreme još uvek izlazile s mamama, pa si morao prvo njih da pitaš  ako želiš da plešeš s ćerkama. Izlazio sam sa, uglavnom, sličnim društvom koje su činili Jovica Mecinger, Pera Šaponjić, Jova Šikanovski, Bora Petrović, Miloš Filipović... Već kao momci sa nekih 17-18 godina imali smo i solidna primanja, pa smo mogli da priuštimo i poneki automobil i druge pogodnosti poput jednosobnog stana u Ulici Ive Lole Ribara, koji smo opremili krevetom, furunom i na smenu dovodili devojke. Jedanput se čak desilo da smo se zatekli ispod kreveta, dok jedan od drugara na njemu bio s curom. Odlazili smo i u Omladinski klub na spratu, gde je sada KKK, u kojem sam noćivao i danjivao, jer sam bio dobar u bilijaru s “kićom“. Jedno vreme smo Boško Kojić i ja vodili sličan klub u prostoru u kojem su sada lovci. Slušale su se ploče, a iako smo smeli zvanično da prodajemo samo sokove, našlo se i ponekog alkohola ispod šanka. Bilo je i “žestokih“ provoda, kao jedanput kada je iz inostranstva došao Jova Grćan. Na vrhuncu raspoloženja otišao sam po harmonikaša Niću Lendera, pa se zaselo dva dana i jednu noć. Sve u svemu, nikada nije bilo nekih ekcesa, jer je naša generacija bila sklona zajedništvu. Lepo smo se družili u to srećno vreme; išli smo na rođendane, ispraćaje i svadbe jedni kod drugih, sve dok nas život nije odveo na razne strane.

            Posao...

            - Nakon završenog zanata za automehaničara, od 1966. godine imao sam praksu u našoj zem-zadruzi, gde sam počeo od kovačko-bravarske radionice kod majstora Milenka i Ganeta, da bih potom prešao u mehaničarsku i mnogo naučio od Bate, Nikole, Rođe, Bibe, Boška, sve samih dobrih ljudi i poznavalaca posla. Nakon godinu dana pauze, zaposlio sam u “Utvi“, u kojoj sam radio veoma složen posao. Već prvog dana dobio sam brusilicu na vazduh, za koju nisam ni znao da postoji. Ipak sam se snašao i brzo sam napredovao, jer nisam zabušavao, što se pozitivno odrazilo i na platu. Dvanaest meseci kasnije otišao sam na odsluženje vojnog roka u Doboj i za samo dve nedelje automatski sam prešao u radionicu, jer su bili potrebni majstori za održavanje inžinjerijskih mašina. Po skidanju uniforme nastavio sam da radim u istom preduzeću. Dvadeset godina proveo sam na “normi“, da bih prešao u Servis za hitne intervencije i garantni rok. Sve to ticalo se proizvodnje kompletnog vozila - od gvožđa do farbare. U određenom momentu uzeo sam neplaćeno kako bih privatno radio u sopstvenoj radionicu za ugradnju hidraulike, mernih grupa za gorivo, pretakanje i pneumatiku i sličnih stvari, što sam nastavio i po napuštanju “Utve“ 2006. godine.

            Fudbal...

            - Počeo sam da treniram u osmom razredu. Igrao sam desno krilo, za seniore “Borca“ nastupao sam oko dve godine, do 1976. Negde u to vreme bio je osnovan “Partizan“ zahvaljujući inicijativi Čerčilovih, pa sam u kratkom intervalu nastupao i za njih. Bili smo i zvanično registrovani, a teren se nalazio tamo gde je sada hipodrom, ali se nedugo zatim klub raspao. Kasnije sam igrao i za veterane “Borca“. U najlepšem sećanju ostalo mi je kada smo igrali revijalnu utakmicu sa “Zvezdom“. Ipak, moram da priznam da sam nekako više voleo mali fudbal.

            Porodica...

            - Tada se lepo živelo, pa i momkovalo, ali tome je došao kraj već 1974. godine, kada sam upoznao buduću suprugu, koja je s mojom sestrom došla kod nas na Kirvaj. Odmah mi se dopala, ali pošto je bila gradsko dete, nisam bio siguran kako će da reaguje. Međutim, na moju sreću, već iste večeri otišli smo zajedno u kafanu na Bavaništanskomm putu. Odvezao sam je kući na Strelište i pitao je da se vidimo sutra. Pristala je i otada se nismo odvajali. Išli smo na mnoga mesta - od bioskopa i pozorišta, preko omiljenog tada popularnog “Orača“, pa do utakmica, najviše na OFK-a. Nakon 15 meseci, kada mi je ćale rekao ili da se uzimamo ili da mu “ta mala više ne dolazi kući“”, otišao sam kod njenih i dogovorio sve - i prosidbu i svadbu. Veselje smo napravili u našoj kući, 8. novembra 1975. Godinu dana kasnije preselili smo se u grad i živeli pod kiriju, a posle devet godina dobio sam stan od firme u Kikindskoj ulici na Kotežu. U međuvremenu su nam se rodili Sandra i Stevan, za koje mogu da kažem da su ispali dobri ljudi. Ćerka se udala 1997. godine za Starčevca Dejana Vasiljkovića Štuku, koji je, nažalost, četiri godine kasnije preminuo od posledica raka, a deceniju nakon toga od iste pošasti izgubio sam i suprugu. U međuvremenu sam bio i na ratištu četiri i po meseca, a ni bombardovanje me nije mimoišlo. Ipak, život se nastavlja, pa danas živim u stanu zajedno sa sinom; leti sam češće u porodičnoj kući u Starčevu i u Klubu invalida rada u kojem sam aktivan od 2013. kao sekretar i blagajnik. Imam obavezu, a bude i lepih druženja i ekskurzija. Ne propuštam ni utakmice “Borca“ s Brankom Nikolićem i Nikolom Lapićem. Kako se kaže, nedeljom prepodne u crkvu, popodne na stadion, a u međuvremenu, što da ne, i u kafanu...

            Starčevo, danas...

            - Pre izvesnog vremena kada sam s kolegama penzionerima bio na “Pihtijadi“ u Jakovu, gde smo uzgred uzeli sve nagrade, rekao sam da je Starčevo najlepše mesto u Banatu. Možda sam pristrasan, a možda sam i objektivan. Mislim da mu ništa fali, eventualno više trotoara...

            Iako mu je zvanična adresa u gradu, Mauric je poput njegovih predaka do kraja odan svom voljenom mestu, a sugrađanima poručuje:

            - Živite normalno, kao ljudi, i ne svađajte se - jer jedan je život...

Jordan Filipović