Jedan od takvih primera dvoje koji lepo i složno žive već  pedeset i kusur godina su i Mara i Janko Paulić, eksluzivni gosti prepoznatljive rubrike tekućeg broja najstarijeg vojvođanskog varoškog glasila.

            Mara (devojačko Ardalić), rođena je 29. aprila 1944. u Dobropoljcima kod Knina, od majke Đuke i oca Trivuna, uz još dva brata i sestru. NJen suprug Janko, rođen je 5. januara 1940. godine, u kordunaškom selu Batluga kod Slunja, od majke Jelke i oca Slavka, uz još starijeg brata.

            Paulići imaju sinove Slavka (52) i Dragana (47), koji su im ulepšali život s tri unuka - Nemanjom (26), Miljanom (22) i Lukom (17). Slično kod ovih supružnika je što su rano ostali bez očeva, kao i da su u Starčevo došli u poratnom periodu iz istih krajeva...

            MARA: - Moji su se ovamo doselili kao kolonisti 1947. godine i dobili zemlju i kuću. U mestu u kojem smo ranije živeli bio je maltene sam go kamenjar, premda je more blizu, ali je tamo svejedno bilo teško opstati. Ipak, tata je došao s kesom para, čime je kupio sve za pokućstvo - konje, krave i ostalu stoku. Ali politička dešavanja mu nisu išla na ruku, jer mu je prethodno sve uzeto nacionalizacijom, što je on veoma teško podneo i, nažalast, zbog toga je umro sa svega trideset devet godina, kada sam ja imala samo pet. Kasnije nam je to vraćeno, ali to više nije moglo mnogo da popravi stvar i oživi oca. No život je morao da krene dalje. Naša kuća je bila kod sadašnjeg Doma penzionera, a odrastala sam u druženju s Magdalenom Turinom, Radicom Božić i Anom Blaženić. Veoma mnogo toga smo polagali na školovanje, pa je jedan brat završio za kovača, drugi za traktoristu, a ja srednju tekstilnu, za muškog krojača. Inače, učio me je Bata Polak, pravi pedagog starog kova, dok se iz viših razreda dobro sećam nastavnica Brane i Bose, kao i legendarnog Gileta. Zaposlila sam se 1965. godine u “Novitetu“, da bih nakon tri godine i kratke pauze, prešla u “Krznaru“. I tu sam provela 25 godina, sve dok firma nije otišla pod stečaj. Otada sam čekala penziju i tek povremeno radila kod raznih privatnika po prodavnicama.

            JANKO: - Kao i mnogi u to vreme, teško smo živeli, a nažalost oca Slavka nisam ni upoznao, jer je za vreme rata nestao i njegova sudbina nikad nije rasvetljena. U Starčevo smo došli 1955. godine, tačnije u kuću u Ulici Matije Gupca, na “pustari“, a nešto kasnije kupili smo plac od Blaža Pavlića u Ulici Petra Drapšina. Što se zavičaja tiče, voleo sam ga i redovno posećivao. Međutim, tamo nije bilo posla, pa su mnogi egzistenciju potražili na drugim stranama. U rodnom mestu sam završio šest razreda osnovne škole, a preostala dva po dolasku ovde. Kao još uvek golobrad, počeo sam da radim u klanici, jer je trebalo da učim za mesara. Ali to se nije dogodilo, već sam postao traktorista u PIK-u, u kojem sam bio zaposlen od 1957. do 1969. godine. Odatle sam prešao u veterinarsku stanicu, iz koje sam i otišao u penziju 2000. godine. U tom periodu sam naporno radio, vozio kamion i kao disponenet, lekovima snabdevao sedamnaest prodavnica. Tako da nisam imao mnogo vremena za hobi, ali sam sam svaki slobodan trenutak provodio u bašti, a izvesno vreme bio sam aktivan i kao vatrogasac u lokalnom DVD-u.

            Kako su se upoznali Mara i Janko...

MARA: - Prvi put sam ga videla kao još uvek klinka. Prolazila sam na mestu gde je sada pekara, a on je stajao s nekim kolegom traktoristom, to jest jako visokim i štrkljastim Crnogorcem, koji mi je nešto dobacio. Na to sam iz topa odgovrila - šta se ti javljaš, bolje nek se javi taj mali... Vreme je prolazilo, krenula sam u srednju školu i počela da izlazim na čuvene igranke u Maloj sali Doma kulture. E, tu smo već kao i svaka omladina gajili razne simpatije. Premda nije bilo ni blizu k’o sad - “sloboda narodu“... Znalo se, ćerke su dolazile i odlazile s majkama, koje ih ni na treutak nisu gubile iz vida. Mene su čuvala moja izuzetno stroga braća. Međutim, stvari počinju da se menjaju kada Janko 1963. godine dolazi iz armije...

            JANKO: - Može se reći da smo se upoznali slučajno, ali iz ovog ugla izgleda da je to od samog starta bilo obostrano. Iako sam ja bio neverovatno stidljiv, pa nisam uspevao da to jasno uočim. Ali kada sam se vratio iz vojske, malo sam se oslobodio i počeo da osećam taj miris ljubav. Bilo je tu malo natezanja i početnih “odmeravanja snaga“, ali najviše očijukanja...

            MARA - Na tim igrankama je on pomalo provocirao, to jest nešto “diskutovao“ s drugim devojkama, a vadio se kako su mu to rođake ili komšinice. Stoga sam sam odlučila da presečem tu neizvesnost i krenem u akciju. Iskoristila sam to što mi je brat Damjan bio “viđeni“ komunista, u to vreme zadužen za omladinu, pa sam “potegla vezu“ i specijalno naručila legendarnu “La palomu“, jer Elvis je bio pevač mog vremena. Naravno, bilo je objavljeno da dame biraju i čim su se začuli prvi taktovi pesme, skočila sam, prišla mu i nije imao kud...

            JANKO: - Dopalo mi se kako igra, što je bio još  jedan plus, jer što sam je duže posmatrao, sve mi se više sviđala i po izgledu i po ponašanju. I ja sam se, iako ne tako dobro, snalazio u okretnim igrama, za razliku od kola, pa se nisam obrukao. Tako smo nastavili da plešemo, ali još neko vreme je proteklo dok nismo uozbiljili stvar...

            MARA: - Ma, bila je to stroga ljubav, što će sledeći primer najbolje dočarati: Janko je služio armiju u Zadru, a baš u to vreme smo brat od ujaka i ja, sasvim slučajno, boravili u poseti nekoj tamošnjoj rodbini. I kažem ja Mirku, da bi smo, kad smo već tu, mogli da skoknemo i do Janka, jer nije lako vojniku tako daleko od kuće. No, nije hteo ni da čuje, kako to ne bi bila podloga za nepristojne priče kad se svi vratimo u Starčevo. E, kad je Janko došao iz vojske, nakon pomenutih plesova i oko pet godina kibicovanja naposletku smo ušli u ozbiljne vode. U međuvremenu, da l’ je neko imao nekog, to nikad nije utvrđeno. Ako se terao inat, onda je ponešto i bilo...

            JANKO: - Nakon godinu dana od tih “okretnih igara“, uzeli smo se. Bilo je to jedne večeri oko Božića, zapravo, 27. decembra 1963. godine. Šetali smno i spontano sam je uveo pravo u sobu. Neko vreme ni “stroga braća“ joj nisu znala... Tada stanovao sam kod mog brata u Pančevačkom putu, broj 4, gde smo Mara i ja živeli dve godine. U međuvremenu, 1966. godine, rodio se stariji sin Slavko, a počeli smo da preko puta gradimo kuću u kojoj smo i dan, danas. U ta srećna vremena to nije bilo tako teško. Moglo se... Primera radi, od jedne PIK-ove plate kupili smo maltene ceo materijal. Uselili smo se 1967. godine, a potom smo dodavali i dograđivali ono što je neophodno. Drugi sin Dragan na svet je došao 1971. godine. Radio sam pre podne, žena popodne, pa smo sami čuvali decu...

            MARA: - Prilikom ulaska u bračne vode, pored nesumnjive ljubavi, presudilo je i to što mi je mlađi brat rekao da je Janko čovek od istine. Sviđala mi se i njegova familija, koja je u Starčevu, kao vredna i poštena, sto-posto prihvaćena. S druge strane, bio je lep, a naročito su mi se sviđale njegove usne. Kasnije se pokazao i izuzetno marljivim, a i ja sam se trudila da što više doprinesem...

            Nakon 53 godina braka...

            MARA: - Bez lažne skromnosti, smatram da bi mnogi poželeli da imaju ovakav život, bez obzira što ni blizu ne spadamo u bogataše. Mislim da su nam takva i deca, jer smo se celog života trudili da ih vaspitamo. Bila sam veoma stroga prema njima, naročito prema Slavku, koji je bio prilično nemiran, dok je Dragan bio sasvim drugačiji. Insistirala sam i na školi, zato što mi je u svakom trenutku cilj da postanu ljudi. Mislim da to i jesu, obojica imaju skladne porodice, dobru decu i uspevaju im obezbede egzistenciju.

            JANKO: - Bilo je teško, ali mnogo lepo. Najlepše, možda, u Dalmaciji, naročito u Orebiću, u kojem je bilo PIK-ovo odmaralište. Tamo smo uživali u moru, plaži, svemu, ali lepom sećanju su i Plitvička jezera. Ipak, najlepše nam je u Starčevu; odlično smo se slagali i sa komšijama i sugrađanima, poput Miše Pavlice i Marka Ardalića.

            MARA: - Da, šteta je što nismo više mogli da putujemo. Pokušali smo to da nadomestimo donedavno, dok smo bili aktivni u udruženju penzinera, preko kojeg smo išli na razne ekskurzije. Međutim, otkad je Janko morao na operacije kuka, morali smo da prestanemo s tom zanimacijom. Sve u svemu, nismo imali nekih velikih problema, naročito s decom, što je najvažnije. Nevolje su nastupile kada su starost i bolesti zakucali na vrata... No, lepotu nam donose unuci, koji nas često posećuju, bez obzira što su već veliki momci...

            Starčevo, mesto u kojem su proveli najveći deo svog života...

            OBOJE: - Kako je nekada bilo, ovo je neuporedivo bolje. Nema blata, kao nekad kada su vagaši bili do kolena, a sada su sve ulice asfaltirane, pa voda, kanalizacija, uređeni trg... S druge strane, iz onih romantičnih vremena najviše nam nedostaju korzo i šetnja parkom.

            Tako govori ovaj harmonični bračni par s pedesettrogodišnjim stažom, a sugrađanima poručuju:

            - Iz ljubavi sve se lako stekne...

Jordan Filipović