U emisiji “Božićna tabla“, koja je emitovana 5. januara proglašeni su pobednici konkursa kojima su uručene vredne nagrade.

U kategoriji likovnih radova od petog do osmog razreda, od pristiglih 350 likovnih radova, Anja Ivankov iz  5/1, osvojila je prvo mesto. Žiri koji su činili nastavnica likovnog vaspitanja Suzana I. Stamenković , učiteljica Violete Milićević i direktor časopisa “Tabla“ Dragan  Marinković, jednoglasno su izabrali Anjin rad.

Čitalački maraton

Izdavačka kuća “Klet“ je u maju 2017. godine pokrenula akciju pod nazivom “Čitalački maraton“ s ciljem da se podstakne stvaranje, čitanje i negovanje srpske književnosti za decu i mlade.

U početnoj fazi akcije sproveden je konkurs za neobjavljeni roman namenjen mladima uzrasta od 11 do 14 godina. Akcija se nastavlja otvaranjem čitalačkih klubova u osnovnim školama. Naša škola dobila je zahvalnicu za učešće u ovoj akciji.

Smeju nam se pahulje

 Lepo je kada te ujutru probude topli sunčevi zraci i kada kroz otvoren prozor čuješ veseli cvrkut ptica. Lepo je i kada te probudi šum prelepih belih pahulja.

Sva deca nestrpljivo očekuju sneg. Raduju se belim pahuljama koje se nežno lepe za njihova rumena lica. Pahuljice kao zvezde letelice lepršaju u vazduhu. Padaju na krovove, prekrivaju ulice i pletu belu čipku na prozorima dečijih soba. Svojim nestašnom igrom izazivaju osmeh na dečijim licima i pozivaju ih da izađu napolje, da se zajedno igraju. Noćas su pahuljice kao blistave zvezdice nečujno pale i na moj prozor. Kada sam se probudila i videla neobičnu sliku na prozorskom staklu mnogo sam se obradovala. Napokon je pao prvi sneg. Poželela sam da odmah izađem napolje i uhvatim neku pahulju. Ispružila bih ruku, a meke pahulje bi nežno sletetla na moj dlan. Zamolila bih ih da ne nestaju brzo, da ostanu tu dugo vremena. Zamišljala sam kako obučena u toplo odeću, sa osmehom na licu trčim po snegu, a on pršti pod mojim nogama. Nežne pahulje bi se lepile za moje lice a ja bih se veselo smešila.

Da nema snega i nežnih, belih pahulja zima bi bila hladna i sumorna. Kada padne prvi sneg i bele pahulje zalepršaju u vazduhu na dečijim licima zablista osmeh. Deca se smeše pahuljama, a one se smeše svima.

Katarina Tasić 7/2

U susret praznicima

Praznici su dani u godini kada ljubav i radost otapaju i najhladnija srca, kada su svi srećni i kada je porodica na okupu.

Nema lepših dana u godini od praznika. Moji omiljeni praznici su Božić i Nova godina. Volim toplu novogodišnju atmosferu koja ulepšava i greje svaku kuću. Volim slatke mirise sveća sa jabukom i cimetom, obožavam da spremam poklone za svoju porodicu. Tokom spremanja za praznike kupi se tona slatkiša i hrane, a zatim pomažem mojoj baki i mami da spreme razne torte i kolače, ali im više odmognem nego pomognem, jer im pola toga pojedem. Moja sestra sa lakoćom kiti svaki kutak kuće kako bi izgledala što lepše. Jedva čeka Deda Mraza da joj donese poklon. Takođe, ruga mi se zato što meni Deda Mraz ne donese ništa jer kako ona kaže ja sam mator za poklone. Više volim da darujem nego da primam poklone jer je meni to prava čar novogodišnjih praznika. Volim da pomažem i da usrećujem druge.

Meni su prave čari praznika darivanje i pomaganje. Lepo je kada vidiš osmeh na licu onog ko ti je drag.

Ognjen Vulin 7/1

Doživljaj koji ću pamtiti

Ima mnogo događaja koji ću pamtiti, ima i lepih i ružnih, ali sam za ovaj sastav odabrala samo jedan: rođenje moje sestre Mile.

 Bilo je to toplo junsko jutro i tek što je sunce pustilo prve zrake u uzbuđenju sam se probudila. Bilo je rano jutro, ali uzbuđenje i nestrpljivost povukli su me da iz kreveta iskočim kao vojnik. Brzo sam otrčala u kuhinju gde se nalazila moja majka, pitala sam je da li se ujna porađa. Odgovorila mi je objašnjenjem da je sada šest sati, a da je porođaj zakazan za osam.

Uzbuđenje koje me svakog časa sve više i više raslo, mučilo me je i teralo da neprestano imam osmeh na licu. Minuti koji su prolazili činili su mi se kao sati. Tada sam u svom tom iščekivanju pogedala na sat i videla da je već pola devet. Srce mi je sve jače kucalo, a Sunce je već potpuno izašlo iza kuća. Iščekivala sam poziv bake o Milinom rođenju. Odjendom, telefon je zazvonio. To je bila baka i rekla da je porođaj privodi kraju. Za mene je to bila lažna uzbuna. Držala sm telefon u rukama, znojeći se i iščekivajući dugo očekivani poziv.  Telefon je ponovo zazvonio. Učinilo mi se da zvoni jače nego ikad. Javila sam se i čula bakin i dekin glas srećniji nego ikad. Tada sam saznala da sam postala starija sestra.

I danas, kada vidim Milu, uvek se stim ovog divnog događaja sa smeškom na licu i osetim isto ono uzbuđenje kao kada se rodila i kada sam je prvi put videla.

Jovana Đurišić 5/2

Doneli smo pogrešnu odluku.  I šta sad?

Svi mi ponekad brzopleto donosimo odluku o nečemu i na kraju se u većini slučajeva pokajemo zbog toga. Svi smo mi,  ponekad, doneli odluku prema staroj uzrečici: - Ma nek ide život, ne razmišljajući da nas tako olako donešenje odluka  može dovesti u neprijatne situacije. Kao, na primer, kada nam neko poveri tajnu, a mi ne možemo da izdržimo da tom nekom ne kažemo. Ali ono o čemu ne rezmišljamo je da će se to isto dogoditi i osobi kojoj smo preneli. Jer, koliko god ljudi govore da smo svi različiti, svi uglavom razmišljamo na isti način. Da li je to do godina ili vaspitanja to već ne znam. Ili, na primer, kada donesemo neku odluku tipa - zašto da ne, pa se onda zbog iste pokajemo. To možda i neće doneti takav neprijatan osećaj kao kad uzdamo nekog, ali će nam i to sigurno doneti neprijatan ukus u ustima. U tom trenutku razmišljaćemo šta će nam roditelji reći, ali preživećemo i to. Iskreno, u nekim situacijama ne znam odgovor za pitanj i šta sad?, ali ono što znam je da vreme leči sve. Jer, kada se setimo neprijatnih trenutaka u prošlosti, na većinu njih ćemo se nasmejati. Što znači da uvek kada donesemo neku pogrešnu odluku treba celoj situaciji dati malo vremena da se smiri. Svi smo mi ljudi (deca) i naravno da ćemo grešiti, ali mislim da bi bilo bolje da o svemu prvo razmislimo, pa uradimo.

Dragica Ugarković 8/1

Stvarnost i ja

Moja stvarnost je trenutno kraj osnovne škole i odrastanje. Kao što svi znate, kraj 8. razreda je jedan od najznačajnijih događaja jednog četrnaestogodišnjaka. Sreća zbog mature i strah od prijemnog i u neku ruku, odrastanja je ta neizbežna stvarnost. Zato svi potajno žele da se ovaj osmi razred ne završi, barem ne tako brzo. Dolazimo u školu i trudimo se da zanemarimo tu stvarnost i da se osećamo opet kao kada smo bili prvaci i mislili da će ovo trajati večno. Zato i pišem sastave o rastanku da bi mi sve to bilo lakše i da bih se osećala sigurnije u sve odluke koje ću doneti u budućnosti, znajući da je ova o odrastanju bila prava. Naravno nezaboravimo izbor srednje škole i sve savete i kritike koje vam svi udeljuju i odjednom svi postanu eksperti za život. Naspram svega toga tu su moji prijatelji sa kojima zajedno bežim od stvarnosti i svih demona budućnosti. Svi znamo da se ovo mora završiiti. Na sreću, stvarnost nam daje jedno opraštajno veče, tj. maturu da se rastanemo i uđemo u svet odraslih. Nakon svih ovih godina, svih svađa i svakog smeha svi moraju da priznaju da im je bar malo žao i da ćemo nedostajati jedno drugome, znam da meni hoće.

Loza Mojsilović, nekadašnja učenica 8/2