Sa manje od godinu dana se iz rodnog mesta, pirotskog sela Jelovica, preselila u Starčevo, za koje je neraskivdivo vezana sve do današnjeg dana. Imala je dvadeset godina kada se udala za Zlatka (preminuo 2014. godine) s kojim je podigla Aleksandra (43) i Branislava (35), a od prvog sina ima sedmogodišnjeg unuka Veljka.

            Osnovnu školu je završila u Starčevu, a 1973. godine diplomirala je na petogodišnjoj srednjoj vaspitačkoj školi u Beogradu. Iste godine se udala i zaposlila kao vaspitačica u predškolskoj ustanovi “Dečja radost“. Odatle nije “mrdala“ trideset pet godina, zapravo do same penzije, a sve to vreme provela je u samo jednom vrtiću - “Bambi“ na Tesli. Pored redovnih obaveza oko porodice i kuće, od 2002. godine uključuje se u vođenje porodične kafane “Đeram“ i to najčešće kao pomoćna kuvarica.

            Kako je odrastala mala Milena?

            - Prvo čega se sećam je baba Najda, koja je me je čuvala dok sam bila jako mala, zajedno s bratom Milošem, kada bi mama odlazila u zadrugu, dok je otac Bane tada radio u “Utvi“, a kasnije u “Rafineriji“. Iako formalno neobrazovana, bila je pravi filozof i uspevala da nam drži pažnju igranjem karata i na razne druge načine. Redovno me je vodila u komšiluk na posedak i davala vreteno nadajući se da ću naučiti kako se prede. Naravno, ja sam se više igrala, ali jednom prilikom me je iznenada zgrabila i izljubila, a da nisam znala zašto. Ispalo je da je po zvuku zaključila kako ispredam nit i da sam zapravo naučila da predem. No većinu vremena provodila sam uz brata, iako je on, što je i prirodno, više voleo da se igra s dečacima, koji su ga često zadirkivali sa - “evo ti je prikolica“. Kada sam malo odrasla, našla sam društvo devojčica iz ulice kao što su Zlata Đurišić, moja kasnija kuma, njena sestra Vuka, pa Snežana Tucakov, kao i Zora, Rosa i Stanija Guslov. Najviše smo volele klizanje, budući da se tada zimi na ulici bez tvrdog puta uvek formirala velika bara. Recimo, skupljali smo i sličice “Životinjsko carstvo“, u vezi s čim ima i zanimljiva anegdota. Jedanput sam prokomontarisala kako Englezi čudno pišu imena, u konkretnom slučaju - glumca Garija Kupera ili, kako sam ja pričitala - Cari Coper. Brat je čuo samo to na kraju, bilo mu je jako smešno i dugo me zbog toga zafrkavao. Nije vredelo to što sam pokušavala da mu razjasnim šta sam htela da kažem. U to vreme zvali su me Minja, što bi bio lep nadimak da on nije smislio neprikladnu rimu. Zbog toga sam plakala kadgod me neko tako pozove, pa su vremenom svi prestali.

            Detinjstvo...

            - Upisali su me godinu dana ranije u školu, koju sam toliko zavolela da roditelji nisu znali kako da me od nje odvrate. Zbog toga su, nakon šest meseci, smislili da me ošišaju do glave, posle čega, jasno, nisam htela više da idem i mogla sam da sačekam svoju generaciju. Pohađala sam takozvanu donju školu kod učiteljice Mire Stojadinović. Dok sam još išla u prvi razred, jedanput sam svratila kod nje da se malo poigram sa njenom ćerkom, Snežanom, odnosno s njenim mnogobrojnim igračkama. Zadržala sam se malo duže, a kada me je mama pitala zašto kasnim, odgovorila sam da smo ostali na dodatnoj nastavi u botaničkoj bašti. Međutim, nisam primetila da je tata došao s posla i odmarao u drugoj sobi jer je prethodno radio treću smenu. Čim je čuo da pokušavam da slažem odmah je skočio, skinuo kaiš i, naravno, sve sam priznala istog momenta. Inače, otac je bio jako, jako strog, i ako te ulovi u laži, batine ti ne ginu. Doduše, ni mama nije bila mnogo popustljiva. A ja sam bila velika tužibaba i stalno zapomagala - “mama, bata me bije“... Kad joj to dosadi prvo mene nalupa, pa tek onda brata.

            Škola...

            - Veoma teško sam podnela momenat kada je učiteljica Mira otišla u drugu školu. Toliko sam plakala da je učitelj Slavko, koji ju je tog dana menjao, nije znao kako da me smiri. Nakon toga, preuzela nas je Milana, pa Zorica Batanjski, a ponekad je dolazio i stric Mile Filipović. Pamtim kada je pred neki karneval napravio prelepu raketu, a istom zgodom naš razred je bio košarkaški tim. Jedino sam se i ja razlikovala, jer mama zbog brojnih obaveza nije stigla da mi sašije uniformu, pa sam zbog toga bila strašno tužna. Kada je reč o “donjoj školi“, u izuzetnom sećanju ostale su mi krofne baba LJubice Tođeraš, koja je tamo radila kao poslužitelj, kao i druženje s dve Mire, Ivankom, LJubicom, Radom, Milomirkom, kao i s Liletom, Pericom i, odnedavno pokojnim, Draganom Đokićem. Bili smo mirni i primereni, veoma složni i solidarni, a među nama nije bilo nikakve zavisti. U višim razrednima,  odeljenjski starešina bio mi je Dragoš Nemanja, nastavnik biologije, zahvaljujući kome sam taj predmet, uz geografiju, najviše zavolela. S druge strane, matematika mi nije išla Bog zna kako. Stoga sam mislila da se, nakon gimnazije, opredelim za jedan između pomenutih predmeta. Ali, roditelji su smatrali da to nije za žensko dete...

            Srednja vaspitačka...

            - Umesto u učiteljsku, kao što sam tada više želela, moj stric Mile me je upisao u srednju vaspitačku. U prvom momentu bila sam jako besna, a kasnije veoma zahvalna, jer sam posao dobila već na prvom konkursu. Škola se nalazila u Beogradu, u blizini bolnice “Dragiša Mišović“, pa sam već s petnaest godina iz sela otišla u veliki grad. Nije bilo lako, naročito zato što sam stanovala kod strica u blizini stadiona JNA, s još  njih četvoro u veoma maloj kući. U četvrtoj godini sam se preselila u internat, dok sam u petoj putovala. I u srednjoj školi sam nastavila da preferiram društvene nauke, a pritom smo imali profesora matematike, koji, takođe, nije previše znao, pa sam se nekako provlačila.

            Porodica...

            - Budućeg supruga Zlatka upoznala sam 1971. godine u čuvenoj diskoteci u Domu kulture. On je u to vreme živeo sam, jer mu je otac nastradao. Zbog toga mu je moj tata Bane dozvolio da nam dolazi i u kuću. Iako se u početku malo opirao protiv te veze, kada je video da je to ozbiljno, predložio nam je da se uzmemo. Ispalo je da sam se udala pre nego što sam se zaposlila. Bilo je to, 12. avgusta 1973. godine, a svadbu smo pravili u šatoru, postavljenom u našem dvorištu. Najpre smo živeli u Zlatkovoj kućici, na mestu gde je sada kafana “Đeram“; godinu dana kasnije rodio nam se Aca, a 1980. smo se preselili na Kotež, jer je suprug dobio takozvani kadrovski stan od “Staklare“. Potom se 1982. godine rodio i Braca. Tamo smo živeli do otvaranja pomenute kafane 2002. godine, kada smo se i vratili u Starčevo.

            Vrtić...

            - Zaposlila sam se ubrzo nakon udaje, sredinom septembra iste godine. U to vreme građeni su novi vrtići, pa sam, 1. novembra 1973. godine, svoj radni vek započela u novom objektu na Tesli, gde sam, što nije baš uobičajeno, ostala do same penzije. Moram da kažem da je i tada bilo teško naći posao, ali sam imala sreću jer su me kolege upamtile kada sam tamo obavljala praksu. Naročito su im se dopali neki veoma lepi broševi koje sam pravila za Osmi mart, pa mi je to, kad sam konkurisala, bilo neka vrsta lične karte. Interesatno je da sam prvog dana imala mali peh: iako sam dobro u teoriji naučila režim rada i obavila sve kako treba, zaboravila sam jedino da pripremim decu za ručak. I kada me je pomoćna radnica upitala zašto ih ne uvodim u trpezariju, dve starije koleginice su se već gurkale i podsmevale. To sam jako dobro zapamtila i kadgod bi došla neka nova vaspitačica, uvek sam se trudila da joj pomognem. Ipak, kasnije je sve išlo glatko...

            Vaspitačica...

            - Kad je reč o samom poslu, najbitnije je da te deca zavole. A to se postiže tako što im ne namećeš svoje, nego ih pustiš da te vode i iskoritiš svaki momenat kad ona nešto započnu, da nastaviš u tom smeru, a da ih pritom ne pustiš da rade šta hoće. Mislim da sam uvek imala dobar kontakkt s decom. S godinama sam bivala sve slobodnija s roditeljima, a veoma važno je steći njihovo poverenje. S nekima od njih čak sam ostala kućni prijatelj. Najveći pokazatelj da te je dete prihivatilo je kad ti kaže “mama“, i obrnuto - kada kod kuće mami kaže “vaspitačica“. Pred kraj radnog veka dobila sam i nagradu za najboljeg vaspitača, a od 2009. godine sam u penziji. Imala sam možda i najdirljiviji odlazak u penziju uz pesmu “Milena, generacijo“, a suze su bile neizbežne...

            “Đeram“...

            - Kafanu smo otvorili 2002. godine. Odmah sam počela da pomažem u kuhinji, kasnije sam pekla sam roštilj, pravila kuvana jela, a naročito pite, predjela ili kolače, za koje sam se možda i najviše izverzirala. Učestvujem u kreiranju novogodišnjeg jelovnika i trudim se da bude što lepši i bogatiji, budući da u našoj kafani obeležavanje tog praznika uvek ima bitno mesto.

            Starčevo, danas...

            - Mesto je veoma napredovalo i sva okolna sela nam zavide. Možda nedostaje gasifikacija, kao i eventualno to da mi sami budemo malo uredniji.

            Ova Starčevka, u duši vaspitačica do kraja, poručuje svojim, pre svega, mlađim sugrađanima, koji tek treba da vaspitavaju svoja pokolenja:

            - Budite prema svojoj deci blagi, ali nikako popustljivi.

Jordan Filipović