Srbija je prirodno vrlo bogata zemlja. U njoj su plodne ravnice koje nas hrane ali i predivne planine koje izgledaju bajkovito, i leti i zimi. LJudi u mojoj zemlji su srdačni i gostoljubivi prema svima, bez razlike. Bezuslovno svoje ruke širi prema svima bez obzira na boju kože, nacionalnost i versku pripadnost. Kroz vekove smo se borili za nju. Puno krvi naših predaka proliveno je za Srbiju. Svi su hteli da nam je preotmu ali naši hrabri ljudi to nisu dozvolili. Uvek smo se borili i uvek ćemo se boriti za nju. Ma šta drugi govorili o njoj, ona će uvek ostati jedina zemlja u mom srcu i jedino mesto na ovoj planeti koje ću uvek zvati dom.

            Svuda volim da odem i mnoge zemlje da obiđem ali kako stara poslovica kaže: - svuda pođi ali kući dođi.

Danijel Kelemen 6/2

Na krilima mašte

            Sedela sam u svojoj sobi pored prozora i gledala u daljinu. Odjednom, odlutala sam u svet mašte.

            Kada sam zatvorila oči, prvo što sam zamislila je jedan grad. Bio je čudan i velik. U tom gradu postojala je  kula u kojoj su živeli car, carica i njihova ćerka po imenu Linda. Car i carica su bili bogati a njihova ćerka, veoma razmažena, imala je sve što je poželela. Nekoliko dana posmatrala sam porodicu i odlučila sam da kročim u njihovu kulu. Prvo koga sam ugledala bila je njihova ćerka. Držala je kod sebe puno plišanih igračaka. Odjednom, iz te gomile obratio mi se jedan meda. Bio je roze boje, velik i jako sladak. Medved me je pitao da li želim da me sprovede niz kulu. Prvo gde smo došli je Lindina soba. Bila je sva u roze boji i pretrpana igračkama, iako je bila velika volela je da se igra. Zadivila sam se kada sam videla da je ostatak kule sav u kristalima. Stigli smo da jedne posebne sobe u kojoj je Linda držala sve njene životinje koje, takođe, pričaju. Odjednom, Linda je šapnula medi da se njeni roditelji približavaju. Kada je Pegaz to čuo pitao me je da li želim sa njim da odletim. Pristala sam, popela sam se na njegova leđa, zamahnuo je krilima i vratila sam se u stvarnost.

            Ponekad, nije loše zalutati u svet mašte. Zaboravite na sve obaveze koje vas čekaju, čak, možete videti sve ono što nije postojalo.

Teodora Stojanović 5/3

Moja omiljena životinja

            Jednog dana bila sam sa braćom i sestrama na Zlatiboru. Igrali smo se u parku a kada smo nastavili sa šetnjom  ugledala sam malu vevericu. Trčala je da uhvati šišarku. Bila je preslatka imala je narandžasto krzno i crne oči. Protrčala je pored mene i tako mi privukla pažnju. Izgeladala je srećno i nije bežala, skakala je i pomalo mahala repom. Osećala sam se divno. Bila je druželjubiva prema svima. Posle nekoliko minuta stala je i spustila šišarku ispred mene. Mislim da je ova životinja plemenita.

Andrea Poljak 2/2

Čudesne sprave u mojoj kući

            U svakoj kući postoje sprave koje pre dvesta ili trista godina nije bilo moguće zamisliti kao što su: televizor, telefon, lap top...

            Meni nikada nije bilo jasno kako poruka može da stige sa jednog uređaja na drugi ili kako preko telefona mogu da čujem nečiji glas ili on moj. Kako na televizoru vidimo prenos neke emisije uživo. Ali, onda, posle dugog razmišljanja kažem sebi:  - “to je tako i ja tu ništa ne mogu da promenim“. Ovo je nešto o čemu razmišljam ponekad ali kada sam bila mala uvek sam se pitala kako radi daljinski upravljač. Za šta služe svi ti dugmići, kako može da prebaci na drugi crtani film i zašto ne može da prebaci baš na onaj crtać koji ja volim i baš u tom trenutku želim da ga gledam.

            Naše kuće su pune čudnih sprava samo moramo bolje da pogedamo i zapitaćemo se kako one u stvari funkionišu.

Majda Starčev 6/1

Zimsko veče u mom mestu

Od zime lepšeg doba nema,

praznici stižu i sneg nam se sprema,

pahulje padaju ko od šale,

i prekrivaju našeg mesta predele male.

Ispred svake kuće jedan Sneško sedi,

na bilo kom mestu anđeo u snegu leži

i deca mala po škriputavom snegu trče,

i okolo bacaju ledene grudve.

Drveće baca svoje šareno lišće

i oblači svoje bele kaputiće,

livade i doline padaju u san

jer ih je lepo ušuškao beli prekrivač.

Andrijana  Stanković 6/3

Sunačana jesen života

U jednom kraju grada,

živela je jedna baka Rada.

Društvo su joj pravile kuce i mace,

od bliske komšinice Dace.

Kuvala i spremala je

poslastice razne,

misli joj nikad

nisu bile prazne.

Unuke i decu imala nije,

ali zato mačiće volela je.

Jednoga jutra mace na obrok došle nisu,

pomislila je da uginule su.

Ona to nije prebolela,

i odjednom se razbolela.

Pod sjajem jesenjeg Sunca,

baka Rada spava negde

tamo daleko

svoje mačiće sanja.

Ana Jovanović 6/1