Čekamo da se dogodi, da bi smo počeli da razgovaramo. To su teme koje su veoma važne za naše društvo, za našu decu a progovaramo onda kada je kasno. Nije bitno da li je Starčevo, Beograd, Aranđelovac, ili bilo koje drugo mesto u Srbiji. Nije bitno ni to da li je škola osnovna ili srednja, da li su dečaci ili devojčice, bitno je da se dešava nama pred očima. Ne postoje tačna analiza koliko se često vesti o vršnjačkom nasilju pojavljuju u medijima i o kakvom nasilju je reč ali se stiče utisak da smo u poslednje vreme  konstantno suočeni sa sve brutalnijim slučajevima vršnjačkog  nasilja a da reagujemo onda  kada su stvari već uveliko aktuelne, goruće i prilično zapuštene.

            Svi oni koji su ikada išli u školu mogu da posvedoče da je nasilja uvek bilo, ruganja, provokacija, gurkanja, pogrdnih imena, bila je tu i poneka ozbiljnija tuča. Koliko znam, takve stvari su se većinom završavale na kraju dana, među samom decom koja bi se i izmirila, izvinjenjem, ili odlaskom kod direktora, pozivom roditelja da dođe u školu ili nekom od mera ako je stvar ozbiljnija. A sada: novine, televizija, centar za socijalni rad, policija... A sve je više nasilja  i sve je ozbiljnije.

            Zasigurno, veliku razliku čini i novi oblik nasilja koji se naziva “elektronsko nasilje“, pod kojim podrazumevamo slanje, prosleđivanje, obajvljivanje povređujućih slika ili tekstova koristeći internet ili druga digitalna komunikaciona sredstva. Ovaj vidi nasilja je sve prisutniji zato što je i komunikacija putem raznih društvenih mereža sve učestalija među decom. Nasilnik ima mogućnost da ostane anoniman pred beskrajno velikom publikom a žrtva nema načina da se zaštiti. Postao je uobičajen slučaj da se fizičko nasilje proprati snimanjem koje u većini slučajeva dovede do toga da se zlostavljanje otkrije ali i dodatno povređuje žrtvu.  Nešto što nije nastalo preko noći ne može se preko noći ni iskoreniti ali to ne znači da na tome ne treba raditi. Učimo, pričajmo. Učimo svoju decu, našu decu, da prepoznaju nasilje, da se zaštite na internetu. Nema leka ni univerzalnog recepta, tek dugotrajan i sistematski rad može dovesti do skromnih poboljšanja.

dipl. psiholog Maja Đurišić