All for Joomla All for Webmasters

Kata i Vojin Zdravković, 52 godine braka

08 novembar 2017
(0 glasova)

Jedan pogled za večnost

            I dok danas bračne zajednice neretko ne potraju duže od dva meseca, one nekadašnje funkcionišu i nakon pola veka, baš kao da su koliko juče sklopljene.

Jedan od takvih primera dvoje koji harmonično žive već pedeset i kusur godina su Kata i Vojin Zdravković, eksluzivni gosti prepoznatljive rubrike tekućeg broja najstarijeg vojvođanskog varoškog glasila.

            Kata (devojačko Forai), rođena 10. aprila 1948. u Starčevu, od majke Matilde i oca Pište, uz mlađu sestru Mariju. Po okončanju osnovne škole završila je daktilografski kurs, zaposlila se u Rafineriji, većinu radnog veka provela u odeljenju “manipulacija“, odakle je nakon dvadest godina, i osam godina čekanja, otišla u penziju. NJen suprug Vojin, rođen je 1. januara 1941. godine, u gnjilanskom selu Žegra na Kosovu, od majke Milene i oca Velimira, uz sestru Lenku i brata Mirka. Šest razreda završio je u Pločici, a ostla dva i srednju poljoprivrednu u Vršcu. Ceo radni vek proveo je u starčevačkom poljoprivrednom kombinatu, da bi u penziju otišao 2002. godine. Zdravkovići su na put izveli ćerku Milenu i sina Mileta, koji su im podarili unučad - Andrijanu, Bogdana, Danicu i Veljka.

            Dok im se sudbine nisu neraskidivo ispreplitale, imali su veoma različite životne priče...

VOJA - Moji roditelji su na Kosovo došli u vreme kolonizacije kralja Petra Prvog, a deda je kao Solunac, za ratne zasluge tamo dobio zemlju. I moj otac je učestvovao u svetskom ratu, samo onom drugom. Nažalost, početkom 1944. godine nepovratno mu se gubi trag. Tako je majka ostala s nas troje, a kada je deda po oslobođenju, u vreme kolonizacije, dobio imanje u Pločici, doselili smo se u ove krajeve. Živeli smo siromašno, na ivici gladi, kao i mnogi u to vreme. Majka je bila prinuđena da danonoćno radi u Zadruzi kako bi nas nekako obukla i prehranila. U Pločici je bilo škole samo do šestog razreda, a nije bilo novca da putujem u grad na dalje obrazovanje, pa sam ostao da čuvam seoske svinje. Ni pre toga nije mi bilo neoznato nadničenje, tako da detinjstvo i igru nisam ni omirisao. Kada je deda umro i to, takođe, prilično rano, u 55. godini, došlo je do podele imanja, a nas četvoro smo u potpunosti bili prepušteni sebi. Ipak, nedugo zatim “socijalno“ me je, kao dete palog borca, poslalo na školovanje u Vršac, u kojem sam završio preostala dva razreda osnovne škole, a potom i srednju poljoprivrednu. Nažalost, 1961. umrla mi je i majka. Pritom je sestra otišla u Bosnu da radi kao kelnerica, a brat je na sličan način kao i ja stekao zanat automehaničara i ubrzo dobio posao u Pančevu, pa je kuća u Pločici opustela. Za razliku od njega, kod mene nije išlo tako glatko. Srećom, imao sam dobrog školskog druga Savu Grubetića iz Ulice 7. jula i kada smo se 1962. godine iz vršačkog voza s diplomama iskrcali u Pančevu, on me je, znajući u kakvoj sam situaciji, velikodušno pozvao da stanujem kod njegovih dok ne nađem posao.

KATA: - Moja priča nije tako potresna. Imala sam zdrave i vredne roditelje, pa smo sestra i ja za one prilike provodili sasvim normalno detinjstvo. Živeli smo u Ritskoj 50, kod maminih, jer je tata nakon ženidbe iz Ivanova došao u tazbinu. Bio je berberin i držao salon kod današnje “okretnice“, zbog čega sam bila veoma ponosna. S druge strane, mama je brinula o domaćinstvu i tu i tamo krečila i pomogala okolo. Što se sestre i mene tiče, mislim da smo bili poslušna i vredna deca. Imali smo i dobar komšiluk, pre svih porodicu Kostić; slagali se i s baba Dobrom i deda Mirkom, a ja sam se jako lepo družila s Milovankom i Verom. U školi sam bila solidan đak; niže razrede sam pohađala kod učiteljice Lele, a posle mi je razredna bila nastavnica Branka. Ipak, najbolje pamtim nastavnika Nemanju Dragoša, koji je na mene pomalo imao pik. Najviše zbog toga što sam nedeljom išla na igranke, o čemu bi on već sutradan bio podrobno obavešten. Za kaznu me je malo strožije ispitivao, zahvaljujući čemu se i dan danas odlično sećam ameba, paramecijuma i svih tih životinja i biljaka. S druge strane, i mama mi je postavljala preduslove za igranke: prvo, da naučim sve što treba, ali i da, pod obavezno, nedeljom prepodne ne propuštam misu u crkvi. I zbog toga sam imala malo problema u školi. Što se igranki tiče, tih šezdesetih devojke su obavezno u “provod“  išle s majkama. Tu se uglavnom plesalo, a padala je i poneka simpatija. Međutim, sve to nije bilo vredno pažnje, dok se nije pojavio novi agronom, onako visok, šarmantan s prelepim “cvetom“ u kosi. I tako se nekako namestilo da te 1964. popisujem kerove za vakcinaciju po kućama, među kojima je bila i ona Grubetićeva...

VOJA: - Onako bez posla, gotovo sve vreme sedeo u kući, izuzev kada bih pomagao Savinim roditeljima oko poljoprivrenih poslova. To je bio jedini način da im se odužim za ukazano gostoprimstvo, a tek kasnije, pre nego što sam otišao u vojsku, sve to sam im platio. Stvari su za mene krenule nabolje kada se pojavila takozvana beležnikovica, koja je uzimala mleko od Grubetića. Čim je doznala da sam i bez roditelja i bez posla, u najkraćem roku je pozvala LJubišu Dimitrijevića, rukvodioca seoske zadruge i već sutradan sam mu se javio, a za nedelju dana me je i zvanično primio radnički savet. Šansu sam oberučke prihvatio, brzo se pokazao i još brže dokazao. U međuvremenu sam počeo i da izlazim na igranke sa Savom, kojem je uskoro izvesna baba Milina rekla kako ima devojku za mene pod imenom Kata. Pokazao mi je na prvoj sledećoj igranci, ali nije mi se dopala. Na to se baba Milina zabezeknula od razočaranja, ali je ubrzo skapirala da je reč o  “pogrešnoj“ devojci, koja se samo zvala isto kao Piština ćerka. Tako smo iduće nedelje ponovili “akciju“; Kata je sedela kod mame u krilu i svidela mi se na prvi pogled, pa sam joj bez oklevanja prišao i pitao za ples. Igrali smo i tada i narednih nedelja...

KATA: - Da mi se nije dopao, lako bih zaobišla kuću Grubetića u Ulici 7. jula, prilikom pomenutog popisivanja kerova. Ma, opasna je bila ta baba Milina - tačno je znala da namiriše “odakle vetar duva“. Tom prilikom sam od Grubetića dobila i belu kafu, ali i sve informacije o njihovom naočitom stanaru. Kako je vreme odmicalo, na igrankama je mama uviđala da ja malo, malo pa s Vojom klisnem “na vazduh“, do korzoa ili parka, jer tada nije bilo kafića. Shvatila je da je to bila ozbiljna veza i prenela ocu da mogu i sama da izlazim bez obzira što mi je tek sedmanaest godina. Voja je počeo da me prati, a nedugo zatim i da dolazi u kuću. Moj tata je bio naročito ponosan na budućeg zeta kada je video kako umešnno vodi “raspored“ (prim. nov. usluge korišćenja zadružnog traktora) i zadovoljno isticao kako će naša njiva već sutradan bila izorana. Pomislila sam: Tu smo, dakle...

VOJA: - Posle više nije ni morao da dolazi na raspored, niti da izlazi na njive, već sam mu ja sve završavao. U međuvremenu sam počeo da živim kao samac kod baba Mare Borčić, koja je držala stanare, pa sam bio još bliži Kati. I tako, mic po mic - nakon osam meseci zbavljanja, verili smo se za tadašnju Socijalističku slavu, a sadašnju Ognjenu Mariju. Došao sam s bratom da zatražim njenu ruku od tasta i tašte. Dogovorili smo se da za tri meseca pripremimo sve neophodne dokumente. Morali smo i do suda, pošto je Kata bila maloletna. Venčali smo se 3. oktobra 1965. godine.

KATA: - Mama i tata su to spremno dočekali i nisu se nimalo protivili. Čak ih je i veoma ganula Vojina sudbina, koji je rano ostao bez roditelja, pa je mama rekla -Bože kako je to strašno, sami njih dvojica... Lepo su ga prihvatili, a i on se dobro pokazao. Roditelji su se potrudili i da spreme svadbu kako dolikuje, iako ni oni nisu bili preterano imućni. Napravili smo skromno, ali lepo veselje. Nakon toga, nastavili smo da živimo kod mojih, da bismo četiri godine kasnije počeli smo da gradimo našu kuću na placu u NJegoševoj ulici, koji nam je tata velikodušno ponudio. Težili smo da imamo svoj dom, iako nam moji roditelji nisu smetali, već su, naprotiv, mnogo pomagali. Ni tada, ni kasnije, nismo propuštali priliku da negde odemo, budući da smo imali ko da nam čuva decu.

VOJA: - Uzeli smo i zemlju na godinu, ubrali letinu, kupili materijal i počeli sami da zidamo. U međuvremenu, 1967. godine u kući kod Foraijevih, rodila se Milena, a šest godina kasnije i Mile i to u ganc novoj gradskoj bolnici, napravljenoj dvanaestak meseci ranije.

KATA: - Dugo nisam bila zaposlena, dok je Voja je radio po ceo dan. Za to vreme održavala sam kuću i podizala decu, pa je sve bilo skuvano i oprano. Kada su deca malo poodrasla završila sam daktilografski kurs i potom se zaposlila u Rafineriji. Naravno da kao i svakoj zajednici nije sve bilo glatko, ali suštinski smo se uvek odlično sporazumevali. A emocija nikad nije manjkalo. Na početku mi je mama ukazivala na greške ako primeti da uradim nešto neumesno, ali uvek u četiri oka. Samo jedanput se dogodilo, kada smo se Voja i ja sporečkali, da sam rekla kako bih se vratila kod njih. Otac mi je samo kratko odovorio da idem kod muža, pa ćemo sutra razgovarati. Naravno, već ujutro su legle stvari...

VOJA: - Ceo radni vek sam proveo u PIK-u, u kojem sam vodio kooperaciju. Bio je to pioniorski posao, jer je teško bilo nagovoriti paore da usvoje nove tehnologije. Kasnije sam vodio obradu zemlje proizvođačima, sve dok nisam otišao u penziju, 1. januara 2002. Što se našeg braka tiče, imali smo zaista zadovoljavajući društveni život. Putovali smo što s firmama, što samostalno. Dugo sam bio predsednik Crvenog krsta, štaviše -osamdeset puta sam dao krv, pa smo često išli na nagradne ekskurzije. Naravno, svugde sam vodio i Katu.

KATA: - Jedanput smo tako optutovali na Zlatibor, koji prosto obožavam, pored ostalog i zbog problema sa štitnom žlezdom. Već su u autobusu krenule šale - imala sam punđu i neko je odmah dobacio da smo kao Tito i Jovanka. A kada smo stigli u hotel odmah je počeo da mi se udvara upravnik, izvesni Zoran, i onako drčno nagovarao da otkačim Voju, misleći da nismo u vezi. Odgovarala sam da moram da poštujem predsednika ili, recimo, da ne mogu s njim napolje jer sam lako obučena. Naposletku, kada su nas domaćini pratili u autobus, pozvala sam Zorana da se upozna s mojim suprugom. Shvativši štos, najpre se umalo nije šokirao, da bi nas sledećeg momenta pozvao da budemo njegovi gosti kadgod poželimo.

VOJA: - Interesantno je da sam se u jednom momentu, kada mi se ukazalo više slobodnog vremena, zainteresovao za izradu goblena. Najpre sam želeo da pomognem Kati, a potom sam preuzimao inicijativu, sve dok nisam uradio oko tridestak velikih formata. Čak smo i jednu - “Tajnu večeru“, prodali za solidne pare. A drugu sam opet trampio za novu krznenu bundu, kako bi moja Kata mogla da se šepuri po Rafineriji...

KATA: - Odlaskom u penziju dane smo prekraćivali uzgojem hrizantema, a potom smo se zajedno s Miletom preorijentisali na proizvodnju kajsija i pečenje kvalitetne rakije od tog voća a u poslednje vreme i od jabuke, kruške, šljive... U ostatku vremena fino živimo. Recimo, letos je bilo veoma zanimljivo: budući da obavljam dnevnu nabavku po centru i ponekad kupim bostan, prodavci i tamburaši Pera i Nikola su mi gotovo svakog dana svirali doček. Čak me je i sin bivše koleginice video iz autobusa kako me u po bela dana prate tamburaši. Drugi put, Voja je stajao ispred kapije i čekao burek za doručak, kada je prošla komšinica i dobacila mu: “- Teško će gu dočekaš, ene gu sviraju tamburaši“. Sledeći put sam imala 500 dinara i oni kada su mi zasvirali omiljenu “Eh, što nisam lančić mali“ i zalepila im po stotku, a od ostatka za decu napravila samo po dve ćufte. I tako, svirali su mi svašta, a najčešće Vojine pesme kao što su “Ajde, Kato“, “Mađarica mlada“, ali i “Voleo sam devojku iz grada“. Još da mi je znati ko mu je ta iz grada...

            Na to se Voja samo šeretski osmehnuo...

            I tako je to sa Zdravkovićima. Padne šala očas posla, a naročito je veselo kada im dođu brojni unuci. S tim u vezi, čitaocima poručuju da dece nikad nije dosta.

Jordan Filipović

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…