Ipak, izgleda da zemlje koje su nekada pripadale monarhiji predvođenoj od strane ove vladarke iz dinastije Habzburg još uvek pamte svoju čuvenu caricu. Tako je početkom tekuće godine u Beču svečano otvorena

izložba povodom 300. godišnjice njenog rođenja. Austrijanci su postavku nazvali "Marija Terezija - najmoćnija žena Habzburške dinastije", što dovoljno govori o značaju koji savremena istoriografija pridaje liku i delu te velike reformatorke i strateškinje. Ona je zapravo nosila titulu nadvojvotkinje Austrije i kraljice Češke, Ugarske, Hrvatske, Galicije i Lodomerije. Bila je i vojvotkinja Mantove, Milana, Parme, Pjaćence i Gvastale, predvodila je Austrijsku Holandiju, a ženidbom s Francom Prvim na upravljanje dobija Sveto rimsko carstvo i mnoge nemačke krajeve. Zanimljivo je da iako nikada nije krunisana za caricu, narod joj i danas uz ime pridodaje carski naslov. Kao  jedina žena na čelu zemlje ona je jedna od najpopularnijih vladara Habzburške dinastije. Za života je prozvana "majkom nacije" i to možda baš zbog ideala narodnog jedinstva za koji se naročito zalagala.

            Prema dvema legendama koje je zabeležio i objavio Vitomir Sudarski, ugledni pančevački publicista, novinar i nekadašnji gradonačelnik, upravo je Marija Terezija najzaslužnija za to što Banaćane zovu Lale. Prva je u vezi s velikom vojničkom smotrom upriličenom negde u Bačkoj. Dolazak pripadnika banatske regimente na svečanost je navodno bio

neizvestan zbog nabujale Tise, pa iz tog razloga odličja za njih nisu ni pripremljena. Međutim, oni su se ipak pojavili, a carica je u nedostatku gvozdenih kolajni okitila banatskog oficira svojom skupocenom ogrlicom s priveskom u obliku lale. NJihove kolege su ih kasnije za ručkom zbog toga ismevale nazivajući ih lalama, i od tada se takav epitet za stanovnike Banata proširio diljem naših krajeva. Druga legenda takođe govori o vojničkom skupu i Mariji Tereziji. Međutim, događaj se u ovoj varijanti priče dešavao u Sremu. Vladarka je oduševljena držanjem Banaćana u stroju počela da ih obasipa cvećem iz buketa lala koji je pre toga dobila na poklon. Ona je pritom govorila: "Šta će meni ove lale? Ovo su moje lale", pokazujući na Banaćane, "Ovi junaci brane moju carevinu!"

            Stvarne zasluge koje mi u Banatu treba da priznamo Mariji Tereziji tiču se, pak, nekadašnjeg administrativnog i vojnog uređenja ove naše oblasti, doseljavanja stanovništva koje je pripitomilo tada divlju i močvarnu ravnicu i početka planskog oblikovanja naselja. Godine 1751. ona je rešila da izdvoji osam severnobanatskih okruga iz nadležnosti vojnih vlasti i tamo uvede civilnu administraciju, dok je od ostala tri okruga na jugu, u koje je spadalo i područje na kome danas živimo, kasnije uspostavila Banatsku vojnu granicu. Carica je osnovala i Velikokikindski distrikt kojem je lično darovala privilegije i autonomiju visokog stepena retku za to vreme. NJemu su pripadali deo današnjg Novog Miloševa - Karlovo, koje je dobilo ime po ocu Marije Terezije, i deo novog Bečeja - Vranjevo. Stoga je 16. septembra u Novom Bečeju i Novom Miloševu, mestima koja su nekada pripadala pomenutoj administrativnoj jedinici, svečanom manifestacijom obeležena tristota godišnjica njenoga rođenja.

            Ne znamo da li je Marija Terezija ikada čula za Starčevo, mada je veoma uticala na razvoj našeg kraja, njegovo naseljavanje narodima iz različitih krajeva Evrope i dovođenje u red do tada pustih ili raštrkanih naseobina. Ipak, iz monografije "Torontalska županija" Šamua Borovskog objavljene davne 1911. saznajemo da se caričin sin i naslednik, Jozef Drugi, prilikom svog putovanja južnom Mađarskom, 7. maja 1768. obreo u našem mestu.

Dalibor Mergel