Ceo dosadašnji život proveo je u Starčevu u porodičnoj kući u Lenjinovoj 9, gde i dan, danas živi. Od 2006. godine oženjen je Majdom i s njom ima sina Filipa (10) i ćerku Mašu (7). Po okončanju osnovne škole u Starčevu, završio je i pančevačku srednju mašinsku. Nakon odslužene vojske u ona najgora, ratna vremena, radio je fizikalije i razne druge poslove, pored ostalog i kao autoprevoznik, da bi se naposletku, sredinom devedestih, skrasio u porodičnom pčelinjku, čime je nastavio tradiciju, budući da je još njegov pradeda Nikola proizvodio med. Neko vreme bavio se i muzikom - svirao je bubnjeve u nekoliko rok-bendova, pa čak i tezgario. Jedna od njegovih pasija su i motori.

            Kako je odrastao mali Marko?

            - Stasavao sam u poljoprivredno - radničkoj porodici. Baba i deda su obrađivali zemlju, mama i tata radili u “Utvi“, pa sam još od malih nogu, zajedno s bratom, osetio šta znači težak rad. Slobodno vreme smo kao klinci uglavnom provodili na obližnjem igralištu, a uz brata Zlatka, najuže društvo iz komšiluka činili su Toma Lukić i Zvonko Rančić Francuz. Sve se vrtelo oko lopte, naročito dok nismo počeli da vozimo bicikle, jer kad su moj život ušla “dva točka“ mnogo toga se promenilo - od ponike, preko “petobrzinaca“, pa sve do sve do motora raznih kubikaža. Što se odnosa sa roditeljima tiče, nikada nas nisu fizički kažnjavali. Oštriju sankciju dobio sam samo jedanput kada sam, igrajući se, nehotice umalo upalio radionicu. Opomena je urodila plodom, pa mi se otad ništa slično nije događalo. Iako smo bili odlični učenici, nije nam bilo ispod “nivoa“ da pomažemo baba Marici i deda Niki, pa smo s njima odlazili u polje ili u baštu ispod Baštenske ulice, nekadašnji vinograd, u kojoj smo gajili smo lale i razne druge stvari. Jednastavno, težak fizički rad nije bio stran ni kao sedmogodišnjaku. Jer, dok su roditelji već deo dana provodili na poslu, mi smo od babe i dede sticali radne navike i na njihovom primeru učili šta znači biti vredan i pošten, spoznavali prave vrednosti i na taj način dobili zdravo i srećno detinjstvo. Kako je deda bio stolar, mnogo vremena sam provodio u njegovoj radionici; voleo da se igram s  alatom i sklepavao razne “majstorije“, čime deda baš i nije bio oduševljen. Međutim, kasnije kroz tu igru postajao sam sve vičniji i uspevao da napravim sve kreativnije stvari, poput lukova i strela ili pušaka, a kasnije i drvenih flipera i pravih koševa. Imali smo i kućne ljubimce, pre svih razne vrste pasa, čak i nekoliko rasnih vučjaka.

            Škola...

            - Učiteljica mi je bila Lela Mišković, pravična, ali i veoma stroga, pa je tu bilo i malo “švićkanja“ po šakama. Kasnije, u višim razredima, istoričarka Vuka Stanoeska mi je bila odeljenski starešina, a dobro pamtim časove kod Dragoša i Navale. Ostao mi je u sećanju i dan kada smo Peca Bluks i ja, kao zakleti “grobari“, u parku ronili suze za tragično postradalim legendarnim centarforom “Partizana“ Draganom Manceom. Potom sam upisao srednju mašinsku - smer mašinski tehničar, zbog već pokazanog interesovanja za razne alate, ali i zbog roditeljskih saveta koji su želeli da budem mašinski inženjer i zaposlim se u “Utvi“. Međutim, nastupile su lude godine, pa iako sam krenuo na višu mašinsku školu u Zemunu, ništa od toga nije se obistinilo.

            Anegdote...

            - Kao što rekoh, bio sam primeran u učenju i vladanju, ali družio sam se s vragolanima kao što je, recimo, Merac, danas izuzetno uspešan preduzetnik. Stoga sam hteo, ne hteo, ponekad izvlačio deblji kraj. S njim sam često pecao po okolnim kanalima, pa čak i na Dunavu. Roditelji su imali poverenje  u nas, jer smo dobijali dozvolu da idemo sami i s nepunih desetak godina. Jedanput smo se tako, nekog oktobra, našli na živopisnom rukavcu “hagli“ s pokojnim Pečenim iz Ulice Žarka Zrenjanina. I u nekom momentu njemu se zakačila “trokraka“ na vrbu. On je sebe ubedio da bi mogao da je skine. Međutim, nije ispalo baš najsrećnije po njega: okliznuo se i upao u vodu. DŽemper mu se natopio, a nas dvojica smo palili tuluzinu da mu pomognemo kako bi se osušio, da ga majka ne bi kritikovala. U to vreme bilo je popularno i takozvano “gaženje“ po kanalima, zapravo hvatanje riba rukama. Mnogima je to bilo ljigavo i gadno: trebalo je osmeliti se i ući u muljeviti kanal, zavući ruku u ševar ili trsku, napipati ribu i lagano je izvući. Uvek je bila nepoznanica na šta ćete natrapati u mutnoj vodi. Tako je jednom prilikom ispao pravi šou: mur od dve kile je repom pošteno išamarao komšiju Kiždru. On je bio toliko šokiran, da je samo izleteo iz vode.

            Ratne devedesete...

            - Vojsku sam služio u Trebinju, u ona najgora vremena kada se raspadala Jugoslavija. Bio sam danima na vatrenoj liniji i nije bilo načina da se nedeljama javim kući. Otac je gledao na televiziji šta se događa i odlučio da krene da me traži. Došavši u te krajeve u jednom danu prešao je skoro pedeset kilometara od Trebinja do Herceg-Novog. U tom metežu mogao je i da nastrada, posebno kada je uleteo u baražnu vatru, a u poslednji čas spasao ga je lokalni rezrvista tako što ga je povukao ispod nekog mosta. Neverovatno je da sam se baš u tim trenucima i ja povlačio s ratišta, pa smo se bukvalno mimoišli. On je otišao ka Cavtatu, dok su mene poslali u tadašnji Titograd. Tamo sam se nakon toliko vremena prvi put okupao, jer sam praktično šest meseci proveo u čizmama, a ožiljci od ratnih rana ostali su mi i do danas. Kada smo se našli u današnjoj Podgorici, bukvalno smo klisnuli u grad, iako nam major nije dao dozvolu. Znajući iz kakvog smo pakla došli, stražari su nas prećutno pustili da preskočimo ogradu i damo sebi malo oduška, jer smo bili poslednja vojska koja je napustila dubrovačko ratište. Kada smo se dočepali civilizacije i javili svojima, nismo odoleli ni kafani, pa smo se nakon svega preživljenog svojski opustili. Dva sata posle ponoći taksista nas je doslovce istovario ispred kasarne. Samo sam se isfuljao iz auta i nisam bio svestan gde se nalazim, kad je iz prijavnice je iskočio tata Pera. I on mi je, ni pet, ni šest, udario šamar, rekavši kako me tri dana traži, a ja se napijam po gradu. Naravno, sledećeg trenutka smo se izgrlili, jer najvažnije je da sam nakon svega ostao živ. Ćale je tada prespavao u kasarni s gušterima, a ujutro smo se vratili zajedno vozom i u kupeu, s mojim klasićima, pevali uz flašu vinjaka. Sve u svemu, neviđeno iskustvo... Kad se samo setim da sam s osamnaest godina gledao Prleta i Tihija i mislio da je to davno prošlo vreme, a sledeće godine te ratne filmove  živeo u realnosti...

            Mladost...

            - Vratio sam se normalnom životu i u tu vreme najviše sam se družio s Kilkijem, Tomom Ferekom i Makijem Đurišićem. Ubrzo smo kod mene u podrumu osnovali  rok bend. Praktično smo napravili otvorenu vežbaonicu za brojne rok muzičare, pa su tu navraćali i Mile Antonijević, Joca Bardak i razni drugi. Mnogi bendovi su tu nastajali i nestajali, a o tome je čak pisao i “Pančevac“, što je verovatno bio prvi novinski tekst Petra Andrejića. Odlazili smo i na razne gitarijade, čak i teglili opremu biciklom jer nismo imali za kartu. Kasnije sam s Tomom i Hajrom iz Brestovca napravio tezga-bend i svirao pitki rok po okolnim klubovima. “Pečurka“ je bila aktuelna, a odradili smo čak i banket za osmake. U tom pogledu je pokojni i veoma talentovani bubnjar Arsa imao veliki uticaj na mene i uz njega je muzika imala neku drugu dimenziju. On je doslovce živeo rokenrol, njegova muzička umeća bila su izuzetna, a mi klinci gledali smo ga kao boga. U jednom momentu formirali smo i bend “Arsenik“, u kojem je on bio vokal i svirao gitaru, Toma Ferek - bas, a ja bubnjeve. Čak smo, jedanput, u “krugu“ u gradskom parku svirali “Riders on the storm“ od “Dorsa“ u trajanju od sedamnaest minuta. Redovno smo se okupljali u “Taku“, gde smo se uglavnom i dogovarali o odlascima na razne muzičke događaje. Izuzetan doživljaj bio je put u Budimpeštu na koncert “Stonsa“ sredinom devedestih. S nama je išao i Branće, čuveni roker, koji baš za tu priliku kupio nove kaubojke. I kada je na “NEP“ stadionu zagrmela prva pesma “Fade anjay“, krenula je i prava provala oblaka; dva sata padala je kiša, što nam, naravno, ni najmanje nije smetalo. Ali Branćetu su u novoj obući noge prosto eksplodirale, pa je ceo koncert preplakao. Sledeći put krenuli smo na “Peperse“, ali mene nisu pustili na granici jer mi je pasoš bio neispravan, pa sam se u zoru vratio stopom s nekim kamiondžijom. Mnogo kasnije, samo u Inđiji, na koncertu te grupe, takođe sam imao mini-peh: u povratku kući ostao sam u nezapamćenom metežu, nakon što sam izašao iz kola da se “olakšam“. Na sreću, opet me je “stop“ spasao. Bilo je tu još svirki i žurki, a u međuvremenu sam upoznao buduću suprugu Majdu, nešto kasnije prodao bubnjeve i motor i posvetio se onome od čega se živi.

            Pčelarstvo...

            - Pored porodice i dece Filipa i Maše, najveći fokus mi je na bavljenju pčelarstvom. Ceo život sam u tome, još dok sam gledao oca kako radi, koji je to nasledio od dede, pa bi bilo skroz bezveze da nije iskorišćen potencijal od više od sto košnica. Vremenom sam zavoleo taj zanat, da ne kažem nauku, koji se uči dok si živ i nemoguće je do kraja ga dokučiti. U međuvremenu sam osnovao gazdinstvo zajedno s ocem, koji je sredinom devedesetih dao otkaz u “Utvi“, pa smo krenuli da profesionalnije pčelarimo; kupili kamiončić i počeli da košnice selimo dalje. Dotad smo ih eventualno traktorom odvozili u Peščaru, a otada smo išli i na Frušku Goru, na lipu, ili na bagrem u Šumadiju. Postali smo mobilni, jer smo shvatili da se u današnje vreme med dobija na točkovima. Sada imamo zaokruženu proizvodnju - od pravljenja košnica, do modernih vrcaljki za med. Tu su i kamioni, prelazimo i na nove fararove košnice. Trenutno ih imamo oko dvesta. Što se samih spoljnih uslova tiče, nekada je bilo mnogo manje gužve na pašnim terenima, a godine kada nije bilo meda su bile retke. Sada je to obrnuto - nekada su sve tri paše davale dobre prinose, a sada je maltene dobro kada samo jedna uspe. Tu su i bolesti i druge pošasti poput krađa košnica, što nas je ove godine pogodilo. Imali smo i jednu veliku štetu pre desetak godine u šumskom požaru, kada nam je izgorelo četrdesetak košnica. Ipak, to nas nije obeshrabrilo, već smo još jače krenuli u posao. Danas robu plasiramo na “Zelenoj pijaci“, na Strelištu, u Beogradu i, naravno, mnogi nam dođu i kući. Prodajemo ga čak i manastirima. Od pčelarske organizacije Srbije dobili smo certifikat koji daje garanciju da je med dobar i kvalitetan. Za kupce još jedini dokaz ispravnosti je to što se pravi prirodni med nakon izvesnog vremena kristališe, iako mnogima to smeta. U suprotnom, onda je u pitanju veštački med ili surogat. Najbitnije je da su pčele zdrave i jake, a mi sve činimo da to bude tako, jer te pčelinje proizvode i koriste i moja deca.

            Starčevo, danas...

            - Prvo moram da napomenem da je naše Društvo pčelara, koje godinama odlično radi, jedno od najrespektabilnijih u zemlji. Što se drugih stvari tiče, Starčevo je odavno postalo urbano naseljeno mesto koje se ubrzano razvija, a to primećuju i svi oni koji u njega dođu. Jedino što mi nedostaje je to što je kulturna ponuda u poslednje vreme malo oskudnija, naročito otkada KKK ne radi onako intezivno.

            Tako govori ovaj vredan, pošten i uvek pozitivno raspoloženi Starčevac, a sugrađanima poručuje:

            - Da se drže zajedno i da se naselje zdravo razvija. I naravno da vode računa o zdravoj ishrani i što više koriste pčelinje proizvode. I da se ugledaju na pčelinje društvo, jer ono je savršeni kolektiv i stoga ne čudi što opstaje trideset miliona godina.

Jordan Filipović