Magistrirao je hidrogeologiju na Rudarsko - geološkom fakultetu u Beogradu. Miloš Milovanović rođen je 4. jula 1989. godine. Pohađao je osnovnu školu u Starčevu i srednju Mašinsku školu u Pančevu. Takođe je diplomirao hidrogeologiju na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu, trenutno je na Master studijama.
Sa koliko godina ste počeli da se bavite atletikom?
- Od 1999. godine. U sport nas je uveo otac Milovan, koji je u ovom sportu već punih 40 godina. Sve je počelo neobavezno, da bi vremenom atletika postala sastavni deo naših života. Otac nam je bio trener do 2011. godine, kada nas je prepustio vrhunskom stručnjaku i legendi srpske i starčevačke atletike, Miletu Ugrenu. Od početka godine, tata Žunja nam je ponovo glavni trener.
Da li je bilo odricanja kako bi se bavili ovim sportom?
- Bilo je veoma teško uklopiti obaveze na fakultetu i obaveze vezane za sport, ali sve je stvar organizacije. Znali smo svoj cilj. Ustajalo se ranije na jutarnji trening pre predavanja, dok se popodnevni trening nekada pretvarao i u kasno večernji. Uklapali smo ispitne rokove sa sportskim pripremama. Svaki sportista zna koliko je teško učiti posle jakog treninga. Imamo baš malo slobodnog vremena, koje se trudimo da provedemo sa društvom. Odrekli smo se noćnih izlazaka, izabrali smo fakultet i sport, zdrav život i putovanja. I nismo se pokajali, jer nam je sport doneo mnogo toga lepog u životu.
Kako ste uskladili sport i vaše svakodnevne obaveze?
Marko: - Atletika je zaista specifičan sport. Sve zavisi od sebe i od svog rada. Nije kao u ekipnim sportovima, da ako pogrešiš neko ispravi tvoju grešku. Ako ne treniraš neće biti ni rezultata. Atletičar je sam sebi najveći protivnik. Veoma je bitna i atmosfera na treningu, nekada nas je u Starčevu bilo više, a sada je tu trojac, uz nas dvojicu je i Miloš Gašović, jedan od najboljih mlađih seniora u Srbiji. Miloš: - Što se maratona tiče, ili generalno nas dugoprugaša, treninzi su zaista teški. Tokom cele godine možda možemo da priuštimo ukupno mesec dana aktivnog odmora i tada treniramo, ali smanjenim intezitetom. U pripremnom periodu se trenira po dva puta dnevno, bez obzira da li je napolju kiša, sneg ili sunce. Sve se može izdržati. Kroz sve ove treninge i kroz maratone ja otkrivam koje su moje mogućnosti i moje granice. A granice mi postavljamo u glavi. Dakle, sve je stvar psihe.
Vaš najveći uspeh do sada?
Miloš: - Najveći uspesi: dve godine za redom bronzani na prvenstvu Balkana u maratonu, učesnik svetskog prvenstva u planinskom trčanju, više puta državni prvak u polumaratonu i planinskom trčanju, reprezentativac Srbije. Kandidat za OL u Riju u maratonu. Pokušao sam da ispunim normu na maratonu u Roterdamu, ali nažalost nisam uspeo. Marko: - Višestruki osvajač državnih odličja, godinama najbolji kružni trkač na srednjim i dugim distancama u AP Vojvodini, redovni finalista Kupa Srbije.
Kakvi su Vam planovi za budućnost?
Miloš: - Moj san, kao što je san svakog sportiste je da učestvujem na Olimpijskim igrama. Prošle godine sam bio spreman kao nikada u životu, na samo mesec dana pre izborne trke u Roterdamu sam imao maratonsku normu na nogama. Potom su me sustigli zdravstveni problemi i nažalost, nisam uspeo. Nastaviću da treniram, još sam mlad za maraton. Imam volju, još samo zdravlje da me posluži. Verujem da će mi se taj san i ostvariti. Veliku podršku imam od porodice, bez koje ne bih mogao sve ovo da postignem. Marko: - Zaista sam srećan što sam ovoliko godina u atletici i jedini prioritet mi je da to potraje. Nadam se da je ispred nas još puno trka i dobrih rezultata.
Jelena Jovanović