Osim odluke koju ćemo srednju školu upisati već polako počinje vreme da počnemo da razmišljamo o izgradnji našeg života. Da li ići na fakultet, koji upisati, gde se zaposliti i na kraju; da li zasnovati porodicu, napraviti karijeru ili - oba,  iako, po mom mišljenju, ta dva ne idu zajedno. Na odluke bitno utiču naši snovi. Na primer, imamo neki san. Taj san se pretvara u želju a želja u odluku. Možda nećemo uspeti, možda odustanemo ali barem ćemo pokušati. Ako ne uspemo iz prvog pokušaja, iz nekog sledećeg hoćemo, bitno je samo imati veru u sebe. Najvažnije je samopouzdanje, jer, ako ne verujete u svoje odluke i sebe, onda neće niko drugi verovati u vas.

            Iako nemam baš mnogo samopouzdanja, radim na tome da to poboljšam jer želim da verujem u sebe i svoju odluku. Još kao mala sam odlučila da postanem kuvar. Kao i moja mama i sve moje pretkinje, privuklo me je strast za kuvanjem. Međutim, bez obzira na to što obožavam kuvanje i eksperimentisanje u kuhinji, često naiđem na začuđenost drugih ljudi. Ponekad čak i na podsmeh, ali mene ne zanima mišljenje nebitnih ljudi i dokle god imam podršku prijatelja i porodice, ostajem pri svojoj odluci. I nadam se da i vi imate velike odluke a ako imate, ne dozvolite da se nebitini ljudi mešaju u to. Ostanite pri svojoh odluci, bez obzira na sve, jer svako je kovač svoje sreće.

Anastasija Kovačević 8/4

* * *

            U životu je najteže odabrati pravi put. Niko ti ne može pomoći sem samog sebe.

            Bliži se kraj školske godine. Treba da donesemo velike odluke u svom životu. Srednja škola, jedna je od prvih odluka u našem detinjstvu ali, naravno, pored nje imamo i dosta drugih. Trenutno imamo mnogo da učimo ali to ne znači da sport treba zapostaviti. Treniram u “Dinamu“ ali želim da ostvarim i drugi cilj - da pređem u neki veći klub. To je odluka koju moram sama da donesem jer je to neki novi put koji će me voditi dalje kroz život. Biće teško, naravno, znam to, ali to je moja želja iz detinjstva. Baka mi je uvek govorila da me vidi u tome i da ne bi volela da je razočaram. Samo kad se setim toga, uhvati me jeza i sve mi je jasno. Moram to ostvariti. Ova odluka meni teško pada jer znam da neću moći svaki dan da provodim sa meni dragim ljudima. Nadam se da će me oni razumeti i podržati jer meni njihova podrška mnogo znači. Iako se nećemo često viđati oni sigurno znaju da sam uvek tu za njih.

            Znam da su neke odluke teške ali ako budemo uporni sigurno će se ostvariti. Ne bežite od svojih odluka, moraćete ih svakako jednog dana ispuniti.

Sanja  Stojčev 8/1

Pamtiću iz osnovne škole...

            Još uvek postoji nešto što na nas ostavi jak utisak, toliko da ga ne možemo zaboraviti. Ne mora biti lepo da bi smo ga pamtili.

            Nikaka neću zaboraviti prvi dan petog razreda jer je ostavio veliki utisak na mene. Kada sam se spremala za školu, bila sam veoma uzbuđena. Taj dan sam išla sa Jovanom u školu i bile smo baš vesele, kada se od jednom stvorila grupa dečaka i mi smo počele da bežimo ali su nas oni ipak stigli i počupali. Tog dana sam ugledala jednog dečaka i zaljubila se. Prišao mi je i upoznali smo se, i iako je bio stariji od mene, počeli smo da se družimo. Kada sam ušla u školu, nisam znala gde treba da idem a onda sam ugledala moje drugare i otišli smo da se upoznamo sa razrednim starešinom. Naš razredna bila je Gordana Dimitrijević. Dok sam išla ka učionici sve mi je bilo neobično i pomalo sam se stidela. Kod razredne smo bili dva časa, kako bi nam rekla šta nas čeka u daljem školovanju. Dala nam je dosta korisnih saveta. Tako se završio moj prvi dan petog razreda. Jedva sam čekala sutradan kako bih videla simpatiju, upoznala nastavnike i nove prijatelje. Pored ovog dana, pamtiću još mnogo toga.

            Koliko mi ne voleli školu, u njoj se stiču mnoga prijateljstva, ljubavi, uspomene ... Dosadašnje školovanje pamtim kao najlepši deo svog detinjstva.

Milica Jelić 8/1

* * *

            Bliži se kraj školovanja u osnovnoj školi. Za nekoliko meseci krećemo u srednju školu i ono što ću najviše pamtiti je - puno toga.

            Pamtiću nastavnike i drugare sa kojim sam se najviše družila. Od nastavnika, najviše ću pamtiti nastavnicu matematike Gocu Dimitrijević. Iako mi je predavala do šestog razreda, ona će mi ostati najviše u sećanju. Pored nastavnice Goce, ostaće mi još i nastavnik tehničkog Branko, koji nas uvek pušta da slušamo muziku i da se zabavljamo na časovima, a tu je i nastavnica srpskog - Nataša Milićev, koja nam čas svaki put učini zabavnijim i boljim. Ima tu i nastavnika koje ću da pamtim ali ne u najboljem svetlu. Pamtiću još mnogo stvari od malih i velikih odmora sa drugarima, preko bežanja sa časova, okupljanja ispred škole, dogovaranja kako da se izvučemo da nas ne pitaju do mature. Kada se setim da nam je ostalo još dva meseca do kraja odma se rastužim jer će svako otići svojim putem, neko u inostranstvo, neko u drugi grad, jednostavno - svi ćemo da se rastavimo. Drugare koje ću pamtiti su uglavnom iz mog razreda.

            Osnovna škola, koliko tužna, toliko zabavna, ostaće mi u sećanju a u životu će mi ostati i prijatelji.

Marija Bartiš 8/2

Na kraju staze duge osam godina...

            Uskoro će kraj našeg osmogodišnjeg druženja. Kako je samo brzo prošlo naše drugarstvo, kao treptaj oka.

            A sećam se kao da se desilo juče, naših gluposti, ludovanja,  bežanja sa časova, provokacija, naših srećnih i tužnih trenutaka. Mislim da mi nije sve jedno. Možda reči da hoćemo što pre da odemo iz osnovne škole su samo maske koje kriju našu bol, tugu a niko ne zna da se iza tih maski krije naše detinjstvo provedeno zajedno i u dobru i u zlu. Na istom mestu, u istoj školi gde smo se sastali tu se i rastajemo, sada ne za letnji raspust nego za sva vremena. Stari dud iz naše škole je poslednji put promenio svoju odeću od bele bunde do prolećne jakne. Mislim da ne postoje reči kojima bih opisala ovu tugu u mom srcu koja me iz dana u dan sve više guši i brojim dane do našeg poslednjeg susreta. Najteže će mi pasti rastanak od moje sestre i najboljih drugova, drugarica i nastavnika. Najteže će mi pasti rastanak od Katarine, Nikole, Steve, Ivane, Eme. Majde i od svojih drugova i drugarica iz razreda. Najteže će mi pasti rastanak od najbolje drugarice sa kojom sedim u klupi i koja mi je uvek pomagala kada bih se našla u nekoj nevolji ili problemu ali ne bih mogla dakažem da nisam ni ja njoj pomagala. Ali će mi teško pasti odvajanje od ostalih drugova i drugarica. Nikada ih neću zaboraviti, pamtiću ih zauvek jer prijatelja kao što su oni ima malo na ovom pomalo čudnom svetu. Svako će izgraditi svoju budućnost, imaćemo uspomene i padove u životu ali nadam se da će svako od nas izaći na pravi put i biti ono o čemu je razmišljao jer mi gradimo sudbinu a ne ona nas. Naravno da ne zaboravim nastavnike koji su mi uvek pomagali i ispunjavali bar deo onog što bi ih zamolili. Hvala im što su uspeli da se izbore svih četiri godine sa nama.

Na kraju dodajem ove stihove:

“Zajedno smo bili

Nekoliko godina

I kada je sunce sjalo

I kada je mnogo suza palo

Bili smo najjači

Bili smo i ostali najbolji

’ 02. generacija”

... jer mislim da ovi stihovi govore više od hiljadu reči o nama.

Miljana Tasić 8/2