Još od daleke 2002. godine kafana “Đeram“ (otvorena svakog dana od devet do 23 sata), oaza mira smeštena na mestu gde se Pančevo uliva u Starčevo, sinonim je za dobar provod i uživanje. To je idealno mesto kako za poslovne sastanke, porodične ručkove ili druženje s prijateljima i voljenom osobom, tako i za nezaboravne večernje žurke uz tamburaše.

Broj gostiju se iz dana u dan uvećava, što je najbolja ocena nivoa usluge, nesvakidašnje prijatnog ambijenta, ukusnih zalogaja i ljubaznog osoblja. U predivnoj cvetnoj bašti i toplo uređenoj unutrašnjosti, dekorisanoj brižljivo odabranim retro motivima, uz specijalitete kuće i bogatu ponudu pića, uživaće sva čula. U “Đermu“ postoje vaj-faj mreža i dva plazma televizora, a postoji i mogućnost pripreme hrane po porudžbini, kao i organizovanje proslava do sto mesta, po povoljnim cenama. Četvrtak popodne  rezervisan je za jela iz kotlića, a očekuju se i nova kulinarska iznenađenja. Ova kafana će u rubrici “Ćaskanje u Đermu“ biti domaćin i brojnim zanimljivim Starčevcima...

Eksluzivni gost prepoznatljive rubrike tekućeg broja najstarijeg vojvođanskog seoskog glasila je Zoran Manić, rođen 1979. godine, u pančevačkoj opštoj bolnici, od majke Nataše i oca Perice, uz još mlađeg brata Vladimira. Otada živi u Starčevu, gde je i završio osnovnu školu, zatim u Pančevu - Gimnaziju “Uroš Predić“, nakon čega je najpre studirao Poljoprivredni fakultet, da bi nešto kasnije prešao na ekonomski, koji je uspešno okončao. Igrom slučaja dosadašnji radni vek proveo je u naftnoj industriji: prvo u austrijskom OMV-u, deset godina kasnije zaposlio se u NIS-u, a posle četiri i po godine, tačnije od lane je u jednoj privatnoj naftnoj kompaniji na mestu direktora maloprodaje. U međuvremenu je pohađao mnogo seminara i stekao razna struučna usavršavanja, kao i četvorogodišnji kurs engleskog jezika, dok momentalno uči i nemački. Od ostalih aktivnosti, odbojka mu je iznad svega, a nije imun ni na motociklizam i tenis.

Kako je odrastao mali Zoran?

- Detinjstvo je doba kojeg se najradije sećam. Nešto najbliže savršenom što sam uspeo da proživim. Imao sam sreću da odrastam u pravoj porodici i privilegiju da ne moram ni oko čega posebno da brinem, a ostajalo mi je i dovoljno vremena za igru. Najradije sam išao na pecanje, vozio bicikl, igrao s drugarima “između dve vatre“... Nažalost, u najbližem komšiluku nisam imao mnogo vršnjaka, izuzev Joce Bežunara, s kojim sam kasnije išao u školu. Što se tiče odnosa roditelja prema bratu i meni, zaista nemam šta da im zamerim, jer su u svakom trenutku prema nama bili pravedni. S druge strane, ni nas dvojica nismo im davali povoda za strogoću...

Škola...

- Najpre me je učila Vesna Popović, a nju je ubrzo zamenila njena prezimenjakinja Vidosava. Obe su bile pravi pedagozi i za to doba me, takođe, vežu lepe uspomene. Bio sam sasvim solidan učenik, a posebno dobro su mi išle prirodne nauke. I samo odeljenje nam se moglo oceniti kao uspešno i kompaktno. Što se druženja tiče, nešto bliži od ostalih bili su mi Zoki Kovačević, Marko Simijonović, Dalibor Majetić... Kada je reč o višim razredima, upamtio sam nastavnika Nedeljka Navalu, koji je, pre svega pomenutog Dalibora i mene, znao pošteno da izlema. Tada smo baš ulazili u magareće godine, pa se iz ove perspektive tih batina sećam kao nečeg, u vaspitnom smislu, veoma ispravnog. On je, možda, i prvi čovek koji me je na neki način izvukao iz gomile i ukazao na to da u životu mogu da postignem mnogo više. U dobrom sećanju ostao mi je i tadašnji direktor škole Mile Filipović, za kojeg me veže jedna anegdotica: budući da smo Dalibor i ja redovno kasnili, kako bi nas odvikao od te ružne navike, on nas je kaznio time da moramo tri meseca da dolazimo pola sata ranije, da ga sačekamo ispred škole, dopratimo do kancelarije i odrecitujemo neku pesmicu.

Mladost...

- U Gimnaziji mi, takođe, nije bilo loše, ali karakteristično za taj period je da sam imao veliki broj izostanaka. Za tako nešto ipak je postojalo validno opravdanje, s obzirom na to da sam se već veoma aktivno bavio odbojkom. Čak mi ostaje i žal što sam propustio dobar deo tog srednjoškoslkog doba. Neki od razloga zbog kojih sam upisao tu školu bili su upravo svi tadašnji urbani trendovi koje je gimnazijalski život podrazumevao. U to spadaju i okupljanja na kultnim mestima kao što su “Kec“, tamiški kej ili Studentski, u kojem su često priređivani odlični koncerti, poput gostovanja Ramba Amadeusa ili “Partibrejkersa“, kao i čuveni maskenbali. Tako sam jedne godine s drugaricom iz odelljenja činio mladenački par; čak smo poveli i matičara, što nas je uvelo u uži izbor. A drugi put sam, za promenu, bio makro koji je “podvodio dve prostitutke“. Prilikom studiranja, karakteristično za moj boravak na Poljoprivrednom fakultetu je da sam se odmah agažovao u sportskom smislu, učestvovao na raznim takmičenjima i čak bio kapiten odbojkaškog tima. Tako sam došao u mogućnost da više vremena provodim s profesorima i asistentima i imao neke povlastice i privilegije.

Odbojka...

- Kada sam počinjao, u prvoj polovini devedesetih, odbojka je bila u strahovitoj ekspanziji u Starčevu. Tačnije, bila je sport broj jedan. Naročito kada je u “Borac“ došao vrhunski trener Vadim iz Rusije, koji je na mene ostavio fascinantan utisak. Klub je tada počeo ozbiljnije da se bavi mlađim selekcijama, a ja sam bio u trećem, četvrtom razredu, pa sam im brzo upao u oko. Usledio je dolazak ništa manje kvalitetnog stručnjaka iz Bugarske i klub je vrlo brzo počeo da preskače rangove, sve dok pre tačno dvadeset godina nije zaigrao u samom elitnom društvu. Što se mene lično tiče, od početka sam držao poziciju korektora i zajedno s još nekoliko drugara činio okosnicu generacije koja je nanizala solidne uspehe u mlađim kategorijama. Tu, pre svega, mogu da izdvojim plasman na prvenstvo Jugoslavije početkom devedesetih godina. Sedam nezaboravnih dana proveli smo na turniru u Prijepolju, za mene prvom takve vrste, što je samo po sebi bilo za pamćenje. Vladala je odlična atmosfera, a nakon toga smo od dobrih saigrača prerasli u prave prijatelje. Kruna je bila pobeda nad tada moćnom “Vojvodinom“, što se smatralo podvigom za priču. U jednom trenutku sam na dvojnu registraciju nastupao i za “Borac“ i za “Dinamo“. Imao sam sreće da budem i deo tima koji je 1997. godine izborio ulazak u Prvu saveznu ligu. Doduše, kao osamnaestogodišnjak nisam bio nosilac igre, radilo se uglavnom o tehničkim izmenama, ali to nije umanjilo pobednički osećaj. Najupečatljiviji bili su mečevi u Staroj Pazovi i, posebno, majstorica baraža u Smederevu, nakon čega je u selu došlo do nezapamćene euforije. Kasnije sam se posvetio nekim drugim stvarima, dok sam se odbojkom više bavio rekreativno. To vreme obeležio je i odnos s ljudima, pre svega trenerima, a pored pomenutog Vadima, moram da napomenem i Zorana Dimkovića, vrlo dobrog pedagoga, kojem dugujem mnogo toga što sam naučio i danas primenjujem u životu. S druge strane, ostao sam u prijateljskim odnosima s nekim bivšim saigračima, kao što su Marko Simijonović, Saša Vuković, Miloš Jovanović... I danas, nakon svega, aktivan sam u upravi “Borca“, s ciljem da ga održimo u prvoligaškom rangu i u perspektivi iskoristimo svaku šansu da uđemo u Super ligu.

Posao...

- Sticajem okolnosti, početkom dvehiljaditih, kada se austrijski OMV pojavio u Srbiji, ušao sam u priču naftnih industrija. Dok sam studirao, imao sam prilike da radim na pumpi, pa sam upoznao s mnogim čarima tog posla. Počeo sam od najnižeg stepenika - od točioca goriva, ali sam se veoma brzo nametnuo i avanzovao u šefa smene, nakon čega sam kao partner dobio da vodim dve benzinske stanice u franšiznom sistemu OMV-a. Istakao sam se svojim radom i, bez prethodnih preporuka, stigao do toga da mi se poveri kompletno operativno upravljanje. Jedno vreme paralelno sam držao i knjigovodstvenu agenciju. Nakon desetak godina stigla je vrlo zanimljiva ponuda iz NIS-a, u kojem sam četiri i po godine radio kao menadžer maloprodaje. U tom periodu starao sam se za između dvadeset i trideset pumpi. Od pretprošle godine sam direktor malopradaje u jednoj privatnoj kompaniji “Art petrol“.

Starčevo, danas...

- Vidim zaista velike pomake, pogotovo kada je reč o meni bliskom sportskom aspektu, pa, recimo, pozdravljam to što je u naselju Šumice napravljeno igralište i renoviran košarkaški teren u školskom dvorištu, gde rado provodim vreme. Možda nedostaje jedan bazen, a meni neprežaljeno je to što nismo imalu adekvatnu sportsku halu. Nadam se da će i to uskoro biti rešeno...

Tako govori ovaj pristojan, odmeren, ali i veoma ambiciozni Starčevac, a sugrađanima poručuje:

- Ne idite utabanim putem. Umesto toga, krenite tamo gde puta nema i ostavite svoj trag.

Jordan Filipović