Da više čuvamo Starčevo

Eksluzivni gost prepoznatljive rubrike tekućeg broja najstarijeg vojvođanskog seoskog glasila je Milivoje Đorđević, rođen 20. marta 1959. godine, u Pirotu, iz sela Rsovci, od oca Arsenija i majke, sada pokojne, Stanije. Mnogima je poznato da Mile ima jednojajčanog brata blizanca - Milorada. Godinu dana kasnije cela porodica doselila se u Starčevo, gde je završio osnovnu školu, a potom i ekonomsku u Pančevu. Još pre toga se, zajedno s bratom Mikom, ozbiljno bacio na muziku, tačnije na harmoniku, pa nije imao ni najmanje dileme da će s tim baviti u ostatku života. Svirao je u kafanama, na nebrojenim svadbama i drugim veseljima, kao i s mnogim viđenim i poznatim muzičarima. To malo slobodnog vremena koristi za pecanje, uglavnom, na Tamišu, a glavna zanimacija mu je lov na šarana. Oženio se 1981. godine i ima dve ćerke - Danijelu (1981.) i Ivanu (1984.), a od svake od njih ima po dvoje unučadi.

Kako je odrastao mali Mile?

- Kada smo se brat i ja rodili, moja porodica živela je u selu Rsovci, smeštenom na Staroj planini u pirotskom kraju. Kako tamo nije moglo da se ekonomski opstane, u Starčevu smo, od Škulićevih, kupili plac u Ulici Vuka Karanjića, preko puta Pravoslavne crkve. Došli smo bukvalno s jednim koferom, ali otac se ubrzo zaposlio u “Staklari“ i time nam obezbedio pristojno detinjstvo. Ti trenuci definitvno su mi najbezbrižniji u životu. Naša ulica bila je najlepša u selu, prepuna lipa i kamilice, pa kada one zamirišu, utisak je neopisiv. Posebno pamtim jednu trešnju u crkvenoj porti. Nije bilo asfalta već  samo vagaša od zaprežnih kola, koja smo mi, mališani juruli kako bismo, kobajagi,  krali kukuruz. A bilo je mnogo dece poput Dragana Pekara, Pere Aćina, Miladinke... I komšije su nas odlično prihvatili, pa smo, recimo, sa Škulićima živeli kao jedna prava familija i doslovce odrastali u njihovoj kući, a s deda Slavkom i Ćokom išli smo u polje, jahali konje... Brat Mika i ja smo, kao blizanci, bili nerazdvojni, čak i u vojsci, a roditelji su nas vaspitavali da izrastemo i vredne i poštene ljude. Interesantno je da je otac bio blaži prema nama, dok je majka bila mnogo “čvršće“ ruke. Jedanput smo,  tako, pobegli od kuće na kupanje u tek prokopanom kanalu “kod šlajza“. Kada je mama shvatila da smo otišli bez javljanja, nahvatala nas je na licu mesta i izmlatila dudovim prutom “za sve pare“.

Škola...

- Pohađao sam “donju školu“, kod učitelja Mileta Filipovića, koji je bio s nama kao pravi drugar, ali smo ga uvek slušali. Bili smo dobro odeljenje, a burazer i ja sasvim solidni učenici. Još od najmanjih nogu pokazali smo talenat za muziku; gene smo nasledili od roditelja - majka nam je odlično pevala, dok je otac svirao frulicu i nekada držao folklor. Zbog toga smo učestvovali smo i na brojim školskom prirerdbama. To smo nastavili i kada smo prešli u više razrede u novu školu u centru. Odeljenski starešina bila je nastavnica Bosa Trifunović, koja je bila pomalo stroga, ali je sve to išlo kako treba. U sedmom i osmom razredu igrali smo fudbal za školsku reprezentaciju, a burazer i ja bili smo odlični i u atletici, pa smo na jednoj pokrajinskoj olimpijadi u štafeti zauzeli treće mesto.

Mladost...

- Nastavio sam s atletikom i, čak, trčao za “Dinamo“ štafetu 4h100 metara. Bilo je tu još odličnih Starčevaca, kao što su Mile Ugren i Mata Neralić. Završio sam ekonomsku školu, ali mi je bilo veoma  teško, iz prostog razloga što smo već od druge godine svirali ozbiljne “tezge“. U to vreme su počeli izlasci, premda tada nije bilo kafića kao danas. Često smo odlazili u Ivanovo, u kojem smo imali neke drugare. Nisam išao po tada popularnim igrankama, zato što su već krenule “tezge“, pa sam gotovo svakog vikenda svirao na svadbama. Nakon završene srednje škole nisam ni razmišljao o fakultetu s obzirom na to da mi je ceo život bila muzika. Čak nisam prihvatio ni otvoreno radno mesto u Rafineriji.

Harmonika...

- Još kao klincima ćale nam je kupio neke harmonikice. Kasnije smo od Miloša Boksera dobili jednu malu pod nazivom “melodija“ od 96 basova. On nam je nešto i pokazivao, kao na primer prvu pesmu koju sam naučio - “Lepe li su nano Gružanke devojke“. Već posle osmog razreda svirali smo neke rođendančiće, ali smo bili apsolutno samouki jer nismo imali para za časove. Slušali smo pesme na radiju, prvenstveno emisiju “Pozdravi i želje“, zapisivali strofe i čekali narednu priliku da uđe melodija u uvo. Roditelji u prvo vreme nisu verovali da to može da bude ozbiljno zanimanje, ali kada su ljudi počeli da nas traže na kućnim vratima čak i u ponoć, shvatili su o čemu se radi. Iz tih prvih dana ostala mi je u sećanju i jedna anegdota. Lokalni bećari Buš i Bubeka Laza su često sedeli u prodavnici, a mi smo im kao mali redovno svirali. Dok smo ih jedanput tako pijane pratili kući po ciči zimi, komšije baba Goda i deda Ilija su, videvši nas, sklepali stihove: “Nikog nisu pratili po mrazu, samo

Buša i Bubeku Lazu. Nisu znanci, a nisu ni stranci, to sviradu braća Piroćanci. Gde god sviradu svako im se divi, neka su nam i zdravi i živi“.

Prvi uspesi...

- Potom smo kupili dve malo veće harmonike, a onda i prave profesionalne “guerinijeve“ klavirne. Sećam se, bilo je to u čuvenoj robnoj kući “Beograđanka“ u koju su dolazili original instrumenti iz Italije. Zanimljivo je da smo tamo sreli, još jednog par-ekselans starčevačkog muzičara - Franju Vlašića, oko kojeg su se kasnije “tukli“ orkestri. Od njega smo i učili da sviramo. Nakon te prve, ubrzo smo kupili i drugu, tako što je otac pozajmio novac od Đoke Škulića. Ali, bilo je toliko posla, da smo novac vratili već za desetak dana. Imali smo i uzore od kojih smo “krali“ zanat, a za razliku od današnje ere kompjutera i drugih pomagala, tada smo sve radili “peške“, ali se zato mnogo bolje razvijao talenat. Vežbali smo fanatično do rane zore i to u verandi koja imala prirodan eho. Naročito kada smo se prijavili za “Prvu harmoniku Srbije“ u Sokobanji. Tamo smo, 1975. godine osvojili prvo mesto u kategoriji dueta kao juniori, a dve godine kasnije to smo ponovili, samo kao seniori u izuzetnoj konkurenciji i pred neneormalnim brojem ljudi.

Svirke...

- U to vreme nije bilo razglasa, radili smo samo na suvo, a s nas dvojicom u ekipi za basom bio je i Života Vidić. Tada, u onim godinama i u onoj atmosferi, kada je, pritom, i moglo izuzetno dobro da se zaradi, ništa nam nije bilo teško. Vezivali smo dane i noći, svadbu za svadbom... Sećam se jedne iz “zlatnih“ sedamdestih, koje su trajale i po tri dana, kada smo nas petorica harmonikaša svirali na fijakerima i iz Barande, kroz Sakule išli po mladu u Idvor. Voleo sam i da tezgarim pod šatorom, što je imalo svoje draži, a danas su ih uglavnom zamenile sale. Jedna od poslednjih dugotrajnijih starčevačkih svadbi koje pamtim bila je ona kod komšije Novice, a od novijih mogu da izdvojim ženidbu mlađeg sina Franje Oreškovića.

Muzika...

- To je veoma naporan posao, ali ima i mnogo prednosti, jer čoveku daje slobodu, kao i mogućnost kretanja, što je i jedan od glavnih faktora za širenje horizonata i razvoj ličnosti. Što god više putuješ i vidiš, edukuješ se na pravi način. Burazer i ja smo mnogo učili, gledajući i upoznavajući prave majstore. On je već godinama u Berlinu, gde živi već dvadeset godina, zaposlen je, a povremeno i honorarno svira svadbe. Dugo smo radili i u kafani, oko dvadeset godina, a onda sam napravio novu ekipu. Radio sam i s pevačima, najpre s Lelom Andrić, pa sa Zoranom Kalezićem, koji mi je prijatelj u pravom smislu reči, a najviše, oko pet godina, s Lepom Lukić, s kojom je nastupala i moja ćerka Ivana. S njom je bila posebna priča, jer je bilo veoma teško pratiti, zato što bila malo ćudljiva, ali i vrhunski pevač. Međutim, kada smo se uštosili iskustvo je bilo nezaboravno. Sarađivao sam i družio se i s mnogim velikanima harmonike kao jedanput u Kruševcu s Radojkom Živković. Neverovatno je da takvu legendu, koja je sa suprugom Tinetom u duetu obeležila decenije, niko nije želeo da poveze od svih muzičara koji su tamo nastupali. Ni jednog trenutka se nisam razmišljao da je prebacim kući. Tom prilikom sam s njom razgovarao satima i čuo svakavih priča o licu i naličju estrade. Mnogo toga sam i sam doživeo. Jednom rečju, prošao sam sve moguće i na estradi i u muzici uopšte, ali bilo je i ostaće da neizmerno obožavam taj posao. Volim finu svirku, na primer šumadijske dvojke; nemam neke svoje omiljene pesme, jer ima ih na hiljade fenomenalnih, ali, recimo, poslednje što mi je leglo bila je numera - “Lice jedne žene“.

Starčevo, danas...

- Drago mi je što naselje napreduje. S druge strane, kao strastveni pecaroš, mislim da je sramota za Starčevo da nam Nadel tako propada. Treba slediti primer Zrenjaninaca koji su sredili Čepel, i od smetelišta napravili pravu oazu, jer su svi - od pojedinca preko mesne zajednice do grada - dali svoj maksimalni doprinos.

Tako govori ovaj taletovani i uspešni Starčevac, a sugrađanima poručuje:

- Da budu dobri kao dosad, ali da malo više čuvaju naše Starčevo, a mladim muzičarima da se malo više edukuju.

Jordan Filipović