Da više čuvamo Starčevo

Eksluzivni gost prepoznatljive rubrike tekućeg broja najstarijeg vojvođanskog seoskog glasila je Milivoje Đorđević, rođen 20. marta 1959. godine, u Pirotu, iz sela Rsovci, od oca Arsenija i majke, sada pokojne, Stanije. Mnogima je poznato da Mile ima jednojajčanog brata blizanca - Milorada. Godinu dana kasnije cela porodica doselila se u Starčevo, gde je završio osnovnu školu, a potom i ekonomsku u Pančevu. Još pre toga se, zajedno s bratom Mikom, ozbiljno bacio na muziku, tačnije na harmoniku, pa nije imao ni najmanje dileme da će s tim baviti u ostatku života. Svirao je u kafanama, na nebrojenim svadbama i drugim veseljima, kao i s mnogim viđenim i poznatim muzičarima. To malo slobodnog vremena koristi za pecanje, uglavnom, na Tamišu, a glavna zanimacija mu je lov na šarana. Oženio se 1981. godine i ima dve ćerke - Danijelu (1981.) i Ivanu (1984.), a od svake od njih ima po dvoje unučadi.

Kako je odrastao mali Mile?

- Kada smo se brat i ja rodili, moja porodica živela je u selu Rsovci, smeštenom na Staroj planini u pirotskom kraju. Kako tamo nije moglo da se ekonomski opstane, u Starčevu smo, od Škulićevih, kupili plac u Ulici Vuka Karanjića, preko puta Pravoslavne crkve. Došli smo bukvalno s jednim koferom, ali otac se ubrzo zaposlio u “Staklari“ i time nam obezbedio pristojno detinjstvo. Ti trenuci definitvno su mi najbezbrižniji u životu. Naša ulica bila je najlepša u selu, prepuna lipa i kamilice, pa kada one zamirišu, utisak je neopisiv. Posebno pamtim jednu trešnju u crkvenoj porti. Nije bilo asfalta već  samo vagaša od zaprežnih kola, koja smo mi, mališani juruli kako bismo, kobajagi,  krali kukuruz. A bilo je mnogo dece poput Dragana Pekara, Pere Aćina, Miladinke... I komšije su nas odlično prihvatili, pa smo, recimo, sa Škulićima živeli kao jedna prava familija i doslovce odrastali u njihovoj kući, a s deda Slavkom i Ćokom išli smo u polje, jahali konje... Brat Mika i ja smo, kao blizanci, bili nerazdvojni, čak i u vojsci, a roditelji su nas vaspitavali da izrastemo i vredne i poštene ljude. Interesantno je da je otac bio blaži prema nama, dok je majka bila mnogo “čvršće“ ruke. Jedanput smo,  tako, pobegli od kuće na kupanje u tek prokopanom kanalu “kod šlajza“. Kada je mama shvatila da smo otišli bez javljanja, nahvatala nas je na licu mesta i izmlatila dudovim prutom “za sve pare“.

Škola...

- Pohađao sam “donju školu“, kod učitelja Mileta Filipovića, koji je bio s nama kao pravi drugar, ali smo ga uvek slušali. Bili smo dobro odeljenje, a burazer i ja sasvim solidni učenici. Još od najmanjih nogu pokazali smo talenat za muziku; gene smo nasledili od roditelja - majka nam je odlično pevala, dok je otac svirao frulicu i nekada držao folklor. Zbog toga smo učestvovali smo i na brojim školskom prirerdbama. To smo nastavili i kada smo prešli u više razrede u novu školu u centru. Odeljenski starešina bila je nastavnica Bosa Trifunović, koja je bila pomalo stroga, ali je sve to išlo kako treba. U sedmom i osmom razredu igrali smo fudbal za školsku reprezentaciju, a burazer i ja bili smo odlični i u atletici, pa smo na jednoj pokrajinskoj olimpijadi u štafeti zauzeli treće mesto.

Mladost...

- Nastavio sam s atletikom i, čak, trčao za “Dinamo“ štafetu 4h100 metara. Bilo je tu još odličnih Starčevaca, kao što su Mile Ugren i Mata Neralić. Završio sam ekonomsku školu, ali mi je bilo veoma  teško, iz prostog razloga što smo već od druge godine svirali ozbiljne “tezge“. U to vreme su počeli izlasci, premda tada nije bilo kafića kao danas. Često smo odlazili u Ivanovo, u kojem smo imali neke drugare. Nisam išao po tada popularnim igrankama, zato što su već krenule “tezge“, pa sam gotovo svakog vikenda svirao na svadbama. Nakon završene srednje škole nisam ni razmišljao o fakultetu s obzirom na to da mi je ceo život bila muzika. Čak nisam prihvatio ni otvoreno radno mesto u Rafineriji.

Harmonika...

- Još kao klincima ćale nam je kupio neke harmonikice. Kasnije smo od Miloša Boksera dobili jednu malu pod nazivom “melodija“ od 96 basova. On nam je nešto i pokazivao, kao na primer prvu pesmu koju sam naučio - “Lepe li su nano Gružanke devojke“. Već posle osmog razreda svirali smo neke rođendančiće, ali smo bili apsolutno samouki jer nismo imali para za časove. Slušali smo pesme na radiju, prvenstveno emisiju “Pozdravi i želje“, zapisivali strofe i čekali narednu priliku da uđe melodija u uvo. Roditelji u prvo vreme nisu verovali da to može da bude ozbiljno zanimanje, ali kada su ljudi počeli da nas traže na kućnim vratima čak i u ponoć, shvatili su o čemu se radi. Iz tih prvih dana ostala mi je u sećanju i jedna anegdota. Lokalni bećari Buš i Bubeka Laza su često sedeli u prodavnici, a mi smo im kao mali redovno svirali. Dok smo ih jedanput tako pijane pratili kući po ciči zimi, komšije baba Goda i deda Ilija su, videvši nas, sklepali stihove: “Nikog nisu pratili po mrazu, samo

Buša i Bubeku Lazu. Nisu znanci, a nisu ni stranci, to sviradu braća Piroćanci. Gde god sviradu svako im se divi, neka su nam i zdravi i živi“.

Prvi uspesi...

- Potom smo kupili dve malo veće harmonike, a onda i prave profesionalne “guerinijeve“ klavirne. Sećam se, bilo je to u čuvenoj robnoj kući “Beograđanka“ u koju su dolazili original instrumenti iz Italije. Zanimljivo je da smo tamo sreli, još jednog par-ekselans starčevačkog muzičara - Franju Vlašića, oko kojeg su se kasnije “tukli“ orkestri. Od njega smo i učili da sviramo. Nakon te prve, ubrzo smo kupili i drugu, tako što je otac pozajmio novac od Đoke Škulića. Ali, bilo je toliko posla, da smo novac vratili već za desetak dana. Imali smo i uzore od kojih smo “krali“ zanat, a za razliku od današnje ere kompjutera i drugih pomagala, tada smo sve radili “peške“, ali se zato mnogo bolje razvijao talenat. Vežbali smo fanatično do rane zore i to u verandi koja imala prirodan eho. Naročito kada smo se prijavili za “Prvu harmoniku Srbije“ u Sokobanji. Tamo smo, 1975. godine osvojili prvo mesto u kategoriji dueta kao juniori, a dve godine kasnije to smo ponovili, samo kao seniori u izuzetnoj konkurenciji i pred neneormalnim brojem ljudi.

Svirke...

- U to vreme nije bilo razglasa, radili smo samo na suvo, a s nas dvojicom u ekipi za basom bio je i Života Vidić. Tada, u onim godinama i u onoj atmosferi, kada je, pritom, i moglo izuzetno dobro da se zaradi, ništa nam nije bilo teško. Vezivali smo dane i noći, svadbu za svadbom... Sećam se jedne iz “zlatnih“ sedamdestih, koje su trajale i po tri dana, kada smo nas petorica harmonikaša svirali na fijakerima i iz Barande, kroz Sakule išli po mladu u Idvor. Voleo sam i da tezgarim pod šatorom, što je imalo svoje draži, a danas su ih uglavnom zamenile sale. Jedna od poslednjih dugotrajnijih starčevačkih svadbi koje pamtim bila je ona kod komšije Novice, a od novijih mogu da izdvojim ženidbu mlađeg sina Franje Oreškovića.

Muzika...

- To je veoma naporan posao, ali ima i mnogo prednosti, jer čoveku daje slobodu, kao i mogućnost kretanja, što je i jedan od glavnih faktora za širenje horizonata i razvoj ličnosti. Što god više putuješ i vidiš, edukuješ se na pravi način. Burazer i ja smo mnogo učili, gledajući i upoznavajući prave majstore. On je već godinama u Berlinu, gde živi već dvadeset godina, zaposlen je, a povremeno i honorarno svira svadbe. Dugo smo radili i u kafani, oko dvadeset godina, a onda sam napravio novu ekipu. Radio sam i s pevačima, najpre s Lelom Andrić, pa sa Zoranom Kalezićem, koji mi je prijatelj u pravom smislu reči, a najviše, oko pet godina, s Lepom Lukić, s kojom je nastupala i moja ćerka Ivana. S njom je bila posebna priča, jer je bilo veoma teško pratiti, zato što bila malo ćudljiva, ali i vrhunski pevač. Međutim, kada smo se uštosili iskustvo je bilo nezaboravno. Sarađivao sam i družio se i s mnogim velikanima harmonike kao jedanput u Kruševcu s Radojkom Živković. Neverovatno je da takvu legendu, koja je sa suprugom Tinetom u duetu obeležila decenije, niko nije želeo da poveze od svih muzičara koji su tamo nastupali. Ni jednog trenutka se nisam razmišljao da je prebacim kući. Tom prilikom sam s njom razgovarao satima i čuo svakavih priča o licu i naličju estrade. Mnogo toga sam i sam doživeo. Jednom rečju, prošao sam sve moguće i na estradi i u muzici uopšte, ali bilo je i ostaće da neizmerno obožavam taj posao. Volim finu svirku, na primer šumadijske dvojke; nemam neke svoje omiljene pesme, jer ima ih na hiljade fenomenalnih, ali, recimo, poslednje što mi je leglo bila je numera - “Lice jedne žene“.

Starčevo, danas...

- Drago mi je što naselje napreduje. S druge strane, kao strastveni pecaroš, mislim da je sramota za Starčevo da nam Nadel tako propada. Treba slediti primer Zrenjaninaca koji su sredili Čepel, i od smetelišta napravili pravu oazu, jer su svi - od pojedinca preko mesne zajednice do grada - dali svoj maksimalni doprinos.

Tako govori ovaj taletovani i uspešni Starčevac, a sugrađanima poručuje:

- Da budu dobri kao dosad, ali da malo više čuvaju naše Starčevo, a mladim muzičarima da se malo više edukuju.

Jordan Filipović

Ambiciozni planovi

Stefan Pavlov je rođen 1997. godine. Osnovnu školu je završio u Starčevu  a srednju ekonomsku školi u Pančevu. Trenutno je na prvoj godini Visoke hotelijerske škole strukovnih studija, smer menadžer restoraterstva (menadžer restorana). Kako kaže, verovatno će nastaviti dalje školovanje, do doktorata. Punopravni je član DVD-a “Starčevo“ od 16. godine. Po uzoru na oca i pretke, od malih nogu je učio da bude vatrogasac. Vlasnik je druge kategorije u šahu, uskoro ga očekuje još takmičenja, sudio je na nekoliko šahovskih turnira a u skorijoj budućnosti planira da polaže za šahovskog sudiju.

S obzirom na tvoje godine vrlo si angažovan. Škola, vatrogasci, šah, puno je to obaveza?

- Od malena sam se naučio disciplini, jeste to puno obaveza ali ako pravilno rasporediš vreme kojim raspolažeš, za sve ono što voliš, imaš slobodnog vremena. Postoje neke stvari zbog kojih žalim jer jednostavno ne mogu da ih uklopim u obaveze, recimo folklor. Deset godina sam aktivno igrao folklor ali sam došao do stadijuma da ne mogu više a opet, moram da odredim svoje prioritete. Nisam baš bio neki ljubitelj sportova ali kao dete sam zavoleo šah. Veliki sam ljubitelj životinja, u detinjstvu mi je bila želja da kada odrastem budem veterinar ali život me je odveo na drugu stranu.

Zašto si odabrao hotelijerstvo?

- Presudnu ulogu je imala moja sklonost prema pripremi hrane. Iako sam od malena voleo veterinu, odrastanjem sam odredio potpuno drugi smer u životu. Na kraju krajeva, opet ću po završetku školovanja biti nešto drugo a ne kuvar. Imao sam čast da učestvujem na takmičenju srednjih škola i fakulteta u Novom Sadu gde sam pripremao tartar  biftek. Za one koji ne znaju, u pitanju je jedna količina goveđeg mesa koja se termički ne obrađuje, sitni se takozvanim češljanjem i meša se sa 40 vrsta začina: tabasko sos, kečap, živo jaje... U ukupnom plasmanu osvojili smo 4. mesto što je dobar uspeh s obzirom na konkurenciju.

Pomenuo si da ti je praktična nastava vrlo zanimljiva?

- Takozvanu praksu imam u hotelu “M“ koji sa fakultetom posluje već 30 godina. Hotel je namenjen sportistima tako da često viđam poznate ljude iz te branše, između ostalog Novak Đoković odseda u istom hotelu. Trenutno  na praksi radim sve poslove po potrebi, kasnije, u 2. i trećoj godini školovanja, radiću poslove menadžera restorana što i jeste smer za koji se školujem. Posao mi je da vodim računa o prijemu gostiju, njihov smeštaj, porudžbine do naplate usluga. Prvi semestar sam položio sa ocenom 10 što mi je veliki motiv za maksimalni uspeh kao nagrada za uloženi rad.

Vrlo si aktivan u DVD-u “Starčevo“?

- Od malena, pod velikim uticajem oca, i ja sam poželeo da budem vatrogasac. Sa kolena na koleno, porodica Pavlov se tradicionalno bavi protiv-požarstvom; moj čukundeda Dragoljub je bio dobrovoljni vatrogasac u Vajfertovoj pivari i bio je odlikovan Ordenom Marije Tereze, kojeg moj otac i danas čuva. Otac mi je vatrogasni oficir, vatrogasni sudija i trener a takođe je komandir u DVD-u “Starčevo“ tako da sam motivisan da napredujem u protivpožarstvu. Brat i ja smo u redovnom sastavu odelenja za intervencije u slučaju požara. Do sada sam učestvovao na petnaestak intervencija, redovan sam na letnjim dežurstvima u prostorijama DVD-a, jednostavno sam zavoleo protivpožarstvo tako da planiram da ove godine polažem za vatrogasnog podoficira čime ću postati komandir voda.

Član si Šahovskog kluba “Borac“?

- Da, i nosilac sam druge kategorije. Već tri godine u Južnobanatskoj ligi nisam imao nijedan poraz. Polovinom marta počinje nova sezona tako da se nadam da ću održati tradiciju i u šahu. Sve je počelo u osnovnoj školi kada sam na turniru osvojio 1. mesto, zatim sam učestvovao na svetosavskom šahovskom turniru u Pančevu gde sam pobedio svih sedam protivnika. Nažalost,  takmičenje je bilo ekipno tako da nisam imao neki bitniji rezultat. Pošto često sudim na šahovskim turnirima imam plan da polažem i za šahovskog sudiju.

Kakvi su ti planovi za budućnost?

- Pored pomenutih planova vatrogasca i šahovskog sudije planiram da završim doktorat ugostiteljstva. Pokušaću da konkurišem da neko vreme radim posao u struci na nekom od prekookeanskih kruzera a kasnije da predajem kao profesor u struci na fakultetu. Na kraju plan mi je da ostvarim želju iz detinjstva a to je mala kućna farma na kojoj bi se brinuo o životinjama.

Goran Milošević

Dečije grupe povukle su nogu u drugom polugodištu sezone 2016/2017. Nastupili su na menifestaciji “Najlepši slavski kolač 2017“, u organizaciji Udruženja žena “Neolit“.

U sredu, 22. februara, u Kreativnom kulturnom klubu,  u organizaciji biblioteka Doma kulture, održan je književni susret na kome je gost bio pančevački pisac Nemanja Rotar koji je predstavio svoje delo “Sutradan posle detinjstva“, uzbudljivi roman o pesniku i boemu Miroslavu Miki Antiću.

Predstava “Konkursijada u Kikirigiji“, po tekstu Ilije Betinskog a u izvedbi amaterskog pozorišta “Mali princ“ iz Jabuke, odigrana je u nedelju, 5. februara, u Kreativnom kulturnom klubu.

Pukovnik u penziji,  Veselin Šljivančanin,  održao je promociju svoje knjige u Domu kulture u Starčevu. Šljivančanin je istakao da nije pisac, ali piše sa željom da bez uvrede i ponižavanja bilo koga, prenese svima delić sudbine i svega onog što je doživeo i preživeo, gledajući pritom ponosno i hrabno u oči, jer svaka napisana reč je tačna i istinita.

Prva u nizu ovogodišnjih izložbi u Galeriji ”Boem”, pod nazivom ”Crteži”, autorke Bojane Rajević Ubović, otvorena je u  četvrtak, 2. februara.

Kako se zoveš?

- Sanja Stojčev.

Kako te zovu?

- Uglavnom po imenu.