Svi zajedno za razvoj mesta
Potiče iz ugledne stare starčevačke porodice. Kao vredan, pošten i dobar komšija i domaćin, veoma je poštovan od drugih sugrađana, pa je već četiri puta dobio poverenje da bude član mesne skupštine, gde je uvek biran da obavlja volontersku funkciju potpredsednika. Bez obzira što za taj angažman nije dobio ni dinara, svoje obaveze uvek je savesno obavljao i u interesu svog rodnog mesta.

Eksluzivni gost prepoznatljive rubrike tekućeg broja najstarijeg vojvođanskog seoskog glasila je Jova Bajer, rođen 1962. godine, od majke Katarine i oca Antona. Od samog rođenja je, kao i svi njegovi preci za koje zna, živeo u Starčevu. Tu je i završio osnovnu školu, a nakon “devetog“ i “desetog“ razreda i Gimnazije “Josif Pančić“ - prirodno-matematički smer, najpre se obreo na saobraćajnom fakultetu u Novom Sadu, da bi se nakon vojske prebacio na Poljoprivredni fakultet u u Zemunu, koji je s kraćom pauzom uspešno okončao. Nikada nije radio u nekoj firmi, ali je ostao u struci, to jest od malena radio na sopstvenom gazdinstvu. Oženio se Draganom 1985. godine, kada je i dobio sina Ivana, a nakon toga i još dve ćerke - Anu (1988) i Mariju (1992). U poslednja četiri saziva (od 2000. godine) Saveta, odnosno Skupštine Mesne zajednice biran je za člana i potpredsednika, a od 2008. odbornik je u gradskoj skupštini. Kao mali bio je odličan šahista i poput mnogih klinaca sakupljao marke i značke.

Kako je odrastao mali Jova?
- Užiivao sam u veoma spokojnom detinjstvu, iako se podrazumevalo da od najmanjih nogu pomažem svojima oko poljoprivrednih radova. Kao baš mali najviše vremena provodio sam s parababom i pradedom. Nisam bio problematičan, pa nije bilo potrebe da roditelji pokazuju nekakvu strogoću, čemu pritom nisu ni bili preterano skloni. U okolini je bilo i mnogo dece, a pored mene su živeli braća Radočaj s kojima sam provodio najviše vremena u igri -Željko i Zlatko. S ovim drugim sam kasnije išao u školu i družio se na različite načine. Igrali smo se “kobasičara“, klisa, klikera na rentu i, naravno, krajcerica. Najčešće sam vreme provodio sa starijim momcima Matom Turkaljem, Ilijom Pilarom Brozinom, Zoranom Nedićem, Mićom Matijaševićem... Trebalo je biti od njih bolji u svim tim igrama, s obzirom na to da su svi oni stariji od mene po nekoliko godina. Bilo je veoma zanimljivo kad smo zajedničkim snagama gradili koš posred ulice. Svako je doneo poneku dasku i drugi element i oko toga se vrtela cela priča. Tada nije bilo asfalta kao danas, već samo poljskih puteva i velike količine prašine, kroz koju smo jurili bosonogi u kratkim pantalonama, zajedno s mnogobrojnim jatima gusaka i pataka. Zanimljivo je da su se tada bandere nalazile posred ulice.

Škola...
- Niže razrede pohađao sam kod čuvenog učitelja Srbe. Nije preterivao u nauci, već nas je uglavnom učio samo osnovnim stvarima. U višim razredima nas je kao razredna preuzela nastavnica matematike LJilja Dragojerac, od koje smo mnogo toga mogli da naučimo. Pored Zlatka Radočaja, u sećanju su mi ostali i Ivica Fajht, koji je danas na dalekom Bahreinu, kao i Steva Zorić Zrka... Imao sam afiniteta prema prirodnim naukama, kao što su matematika i fizika, dok mi srpski ili istorija nisu bili preterano bliski, ali generalno s učenjem nisam imao nekih naročitih problema. U sedmom razredu smo išli u na logoravanje u Vršac. Događalo se da ne spavamo po celu noć, da bi nas takve neispavane legendarni nastavnik biologije i prve pomoći Nemanja Dragoš od rane zore šetao po tamošnjim čukama. Mislio je da će na taj način da nas kazni, a u stvari nas je tek tada zainteresovao za tu bujnu prirodu.

Mladost...
- Izlazili smo po selu i tek, ponekad, napravili neki izlet do Omoljice i Brestovca. Utorkom i četvrtkom je bio aktuelan bioskop, kada je učitelj Bata Polak bio glavni kino-operater. Uglavnom su prikazivani vesterni, kao i domaći ratni filmovi, poput “Neretve“, “Kozare“ i “Sutjeske“. Subotom je glavna atrakcija bila diskoteka, koja je počinjala od 20 sati i trajala najkasnije do 23 sata. S društvom čija je okosnica bila ekipa iz detinjstva, povremeno sam odlazio i u novootvoreni hotel “Tamiš“, u koji se u prvo vreme nije moglo ući bez odela i kravate. Kasnije su malo popustili sa strogim pravilima, pa smo mogli jedni drugima da pozajmljujemo mašne bacajući ih kroz prozor.

Poljoprivreda...<Br> - Nakon upisanih studija, otišao sam u JNA, koju sam služio čitavih 15 meseci. Po povratku iz Armije počeo sam da studiram i istovremeno da radim u kućnom gazdinstvu. Pored ratarstva, odnosno obrađivanja zemlje, na kojoj smo gajili klasične kulture - kukuruz, pšenicu i suncokret, otkada znam za sebe držali smo i krave. Nekad ih je bilo i preko deset, a danas smo, posebno otkada je otac umro i zbog poznate situacije u kojoj se nalazi stočarstvo, taj broj sveli na svega dve. Imali smo organizovani otkup mleka od velikih prerađivača, ali su vremenom uslovi bivali sve rigorozniji i poslovanje postajalo neisplatvije. Nažalost... Što se zemljoradnje tiče, pored parcela čiji smo vlasnici, određenu količinu uzimali smo od države i u zakup, ali je sve to nekako išlo prilično traljavo. Nekada smo gajili i bostan, međutim i to je s godinama postajalo sve manje ekonomično i od toga smo postepeno odustajali.

Porodica...
- Oženio sam se relativno mlad s Draganom i potom dobio troje dece. Najstariji sin Ivan trenutno vodi kafić, najmlađa Marija studira, a Ana je udata i ima predivnu ćerkicu Katarinu, koja mi u poslednje vreme postaje najbitnija zanimacija na svetu.

Mesna zajednica...
- Želeo sam da nešto promenimo nabolje. Po mom skromnom mišljenju smatram da se to i dogodilo i da je garnitura koja vodi mesto od 2000. godine i te kako doprinela da Starčevo izgleda neuporedivo sređenije nego ranije. U globalu smo, u poređenju s ostalim naseljima vidno odskočili, premda, na primer, za razliku od, recimo, Novog Sela nemamo sportsku halu. Voleo bih da u narednom periodu, pored kanalizacije, Trga neolita, stadiona, uspemo i taj objekat da priuštimo našim sugrađanima. Bez obzira na to što je sve što smo činili bilo apsolutno volonterski, trudili smo se da radimo kao da za to imamo ogromnu satisfakciju. Nasuprot tome, nije baš prijatno kada pojedinci osporavaju učinjeno i to bez ikakvih argumenata, smatrajući da to može bolje, a da se pritom nikada nisu u tome oprobali.

Starčevo, danas...
- Kada bi neko uzeo olovku i precizno sračunao koliko je uloženo u Starčevo u poslednjih petnaestak godina, teško da bi iko mogao da poveruje da jedno relativno malo mesto može time da se podiči. Od svega što je urađeno, meni se lično najviše dopada Trg neolita, pa kada to još bude zaokruženo uređenom pijacom, užitak će biti upotpunjen.
Tako govori ovaj Starčevac od glave do pete, a sugrađanima poručuje:
- Voleo kada bi se svi angažovali da daju mali doprinos u uređenju, makar toliko da pokose ispred kuće i okrešu obližnje drveće.