Mon06252018

Azurirano09:33:42 PM GMT

Back INTERVJU LICE S NASLOVNICE Stanija Marković, kuvarica

Stanija Marković, kuvarica

  • PDF

Pred zasluženu penziju...
Stanija Marković rođena je 1956. godine u Starčevu. Osnovnu školu je završila u Starčevu, a kasnije, Srednju mašinsko tehničku-školu “Nikola Tesla“ u Pančevu. Radila je u pančevačkom “Minelu“, pogon prehrambena oprema, kao konstruktor i tehnolog u konstrukciji alata u pekarskoj i klaničnoj opremi. Godine 2009. ostala je bez posla. Na njenu sreću, godinama se bavila ugostiteljstvom, kako bi paralelno sa stalnim poslom koji je imala, doprinela kućnom budžetu. Danas je glavna kuvarica u Kafe-piceriji “Meks-M“ u Starčevu. Udata je, ima dve kćerke i od skoro, ponosna je baka.

Kako je izgledalo vaše detinjstvo u Starčevu?
- Odrastala sam u krojačkoj porodici. Otac se bavio i poljoprivredom, a brat i ja smo pomagali, tako da sam od malih nogu stekla radne navike. Pošto mi je druga baka bila iz Vinče, školski letnji raspust sam, sa bratom, provodila tamo. U Osnovnoj školi sam bila dobar đak. Svirala sam u školskom tamburaškom orkestru a repertoar nam je bio uglavnom klasična muzika. Često smo išli na školska takmičenja i osvajali smo brojne nagrade. Pored tamburice bila sam i dobar šahista - naša školska ekipa je osvojila drugo mesto na prvoj Školskoj olimpijadi 1969. godine u Novom Sadu.

Stasali ste za Srednju školu, morali ste se odlučiti šta ćete dalje u životu?
- Bila sam nestašno dete u pozitivnom smislu. Sve me je zanimalo. Celo društvo iz osnovne škole je odlučilo da upiše tehničku školu, pa tako i ja sa njima. Zanimale su me mašine i prirodne nauke. Bilo mi je jako teško u školi, ipak je predmet koji sam odabrala više je za muškarce... Provodila sam sate i sate tehničkog crtanja a isto tako, i kasnije dok sam bila zaposlena. Jednom prilikom, na konkursu za posao morala sam sama da odustanem jer, jednostavno, moju struku je morao da obavlja muškarac zbog uslova rada. Za mene je bilo jako teško da sa gas -maskom i zaštitnim odelom uradim nacrt alata koji treba da se napravi u nekom pogonu. Srednju školu sam prošla glatko, što se ocena tiče i savlađivanja materije zanata. Sećam se lepog vremena kada smo nekoliko drugarica i ja sa profesorkom obilazili pozorišta i operu. Jedino sada žalim što nisam upisala književnost jer veliki sam ljubitelj pisane reči.

Paralelno sa stalnim poslom bavili ste se ugostiteljstvom?
- Nekako, kroz ceo radni vek, imala sam veze sa ugostiteljstvom. Pored supruga koji bio ugostitelj moj pokojni dever iz Vinče takođe je bio vlasnik restorana koji bio poznat u tom kraju po kvalitetnoj i bogatoj kuhinji. Uspevala sam da radim i u Vinči i u firmi. Bilo je naporno ali kada se neki posao voli, a naročito ako dopuni kućni budžet, onda se isplati. Dobar deo ugostiteljskog zanata sam savladala upravo u restoranu kod devera, kada je 2009. godine “Minel“ definitivno propao a ja sam ostala bez posla. Pokazalo se da sam imala sreće što sam ispekla ugostiteljski zanat jer sam upravo taj posao videla kao novu mogućnost da nekako zarađujem.

Život teče dalje, koliko vam je bilo teško da ponovo nađete posao?
- Imala sam nekoliko pokušaja da radim kao kuvarica u nekim od restorana u Pančevu. Vremena su se promenila, znate i sami koliko se teško danas zarađuje. U jednom restoranu sam trebala da kuvam ogromne količine hrane u dva različita obroka i to sama bez pomoćnika. Jednostavno, to nisam mogla da izdržim. Pripremu, kuvanje, često i pomoć oko pranja sudova... bilo je to previše za jako malu platu. Odlučila sam da potražim posao na nekom boljem mestu.

Nakon nekoliko poslova stacionirali ste se u Starčevu?
- Igrom slučaja bila je potrebna kuvarica u “Meks-M“-u i ja sam konkurisala. Posle nekoliko probnih radnih dana primljena sam i evo me na istom random mestu skoro već pet godina. Eto, sa posla tehničara prešla sam u kuvare ali život nas tako vodi i nameće nam svoje uslove. Najsrećnija sam kada nam dođe grupa gostiju i kaže - spremite nam ono naše jelo, To znači da su stalne mušterije koje su zadovoljne našom kuhinjom i već se podrazumeva šta žele da jedu. Naš narod definitivno voli da pojede pikantnu hranu a da to bude količinski obilan obrok. Takođe su traženi i italijanski specijaliteti: pice, špagete, piroške ali nimalo ne odudaraju u potražnji od domaće kuhinje. Uvela sam čak i nekoliko novih jela koja su na meniju i vrlo su tražena. Volim kada mušterija iz lokala izađe zadovoljna pa nam se opet vrati, to je nagrada za kvalitet kod ugostitelja.

Da li imate neke planove za budućnost?
- Planiram da konačno dočekam zasluženu penziju, da se posvetim unučićima i gledam ih kako odrastaju. Smatram da sam to zaslužila, to bi trebao da bude cilj svih roditelja. Poručila bi sugrađanima da nastave da grade, čuvaju i vole Starčevo kao što su to radili ovih godina. Želela bi da svi budu srećni jer životna škola je najvrednija škola.

ARHIVA: BROJ 256

ARHIVA: BROJ 255

ARHIVA: BROJ 254

ARHIVA: BROJ 253

ARHIVA: BROJ 252