Tue09252018

Azurirano04:03:57 PM GMT

Back INTERVJU DANI U KLUBU Nedeljko Senčanin, jerej

Nedeljko Senčanin, jerej

  • PDF

Vera je nit koja zbližava
Od pre godinu i po dana Starčevo ima dva sveštenika. Novi, mladi jerej se za relativno kratko vreme pokazao kao izuzetno marljiv i u svakom trenutku, otvoren za svoje vernike. Zove se Nedeljko Sančanin, rođen je 25. maja 1975. godine u selu Grabik Ilova, opština Prnjavor, u tadašnjoj BiH, a sadašnjoj Republici Srpskoj. Oženjen je Slavicom, s kojom ima ćerku Nevenu. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a srednju bogoslovsku 1995. godine u manastiru Krka u okolini Knina. Nakon odslužene vojske, zaposlio se u Brodu kao veroučitelj, gde je radio trinaest godina. Posle ženidbe, rukopoložen je u jereja, da bi od 16. avgusta 2012. godine dobio parohiju u Starčevu. Uporedo sa poslom sveštenika, u OŠ “Vuk St. Karadžić“ predaje veronauku.

Kako je odrastao mali Nedeljko?
- Kao dete sa sela, koje su roditelji vaspitali u duhu pravoslavne vere, još od malih nogu znao sam da želim da budem sveštenik. Otac je radio u Rijeci, u firmi “Kostruktor“, pa je dve godine stariju sestru Slavicu i mene uglavnom vaspitavala majka. Detinjstvo mi je, kao kod većine, bilo prožeto radom, igrom i ponekim nestašlukom. Poput ostale tamošnje dece pomagao sam starijima u svim poljoprivrednim radovima - čuvao stoku, obrađivao zemlju, a kada je otac kupio traktor, upravljao sam s njim s nepunih trinaest godina. U slobodno vreme smo se, zbog brdovitog terena i mnogo snega, najčešće sankali i skijali na improvizovanim drvenim skijama, koje je, kao i mnoge druge stvari, pravio brat od strica Mladen. Leti, kad nam to obeveze dozvole, igrali smo fudbal na jednoj od retkih ravnih poljana, smeštenoj u kotlini, koju smo zvali “duboki potok“.

Vaspitavanje u duhu vere...
- Prva vrednost kojoj me je majka naučila bila je potreba da se redovno posti, ide u crkvu i pričešćuje. Te godine kad sam slomio nogu na skijanju, pao je veliki sneg, pa sestra i ja nismo mogli da se, kao i uvek, pričestimo prve nedelje časnog posta. Kasnije sam razmišljao da je možda upravo to razlog što mi se dogodila pomenuta nezgoda. Takođe, majka nam je još od malena u svest usadila da je ružno psovati. I što je najbitnije - vremenom sam shvatio da je vera ta nit koja nas povezuje i zbližava, kao i svi ti lepi običaji poput odlazaka na slave i druge praznike.

Školovanje...
- Kada sam pohađao školu, poštovanje starijih bilo je na neuporedivo višem nivou. To je posebno važilo i za veoma strogu, ali pravičnu učiteljicu Bosa, od koje sam mnogo naučio, a ona je mene cenila zato što sam bio vredan i miran. Do četvrtog razreda škola mi je bila pred nosom, da bih nakon toga do nje morao da pešačim šest i po kilometara. Na tom putu uvek nas je u grupi bilo po petnaestak. Kad padne sneg, smenjivali smo se na čelu na svakih pet minuta, jer je onaj ko ide prvi, pravio prtinu, pa se brzo zamarao. Pored toga, pamtim da sam zbog odnosa prema veri u to, nazovimo ga ateističko vreme, doživeo i jednu neprijatnost. Naime, čitajući neku knjigu obeležio sam stranu do koje stigao crkvenim kalendarom. Narednog dana me je jedna drugarica zamolila da joj pozajmim baš taj udžbenik. Otvorila je upravo pomenutu stranicu, odakle je izleteo kalendar, a ona je istog trenutka počela njime da maše, kako bi me ismejala pred celim odeljenjem. Međutim, ni to, ni bilo šta drugo, nije me navelo da od vere odustanem.

Bogoslovija...
- Zbog svega navedenog, po završenoj osnovnoj školi, bilo je sasvim očekivano da upišem bogosloviju. I to u manastiru Krka, u okolini Knina. Tamo je život bio organizovan po internatskom principu sa strogo zacrtanim pravilima, na šta sam se brzo adaptirao. Gotovo sve se odvijalo u okruženju manastira. U sobi nas je spavalo po šestoro, tu smo učili, družili se, bilo je i raznih dogodovština, pa i sitnih nestašluka. I sve bi bilo lepo, da se za vreme mog školovanja često nisu vodili ratni sukobi u neposrednoj blizini, nekoliko puta granate preletale preko manastira, pa smo povremeno morali da bežimo. Uostalom, moja generacija je bila poslednja koja je diplomirala pre egzodusa Srba iz Kninske krajine, za vreme takozvane “Oluje“. Bogosloviju sam završio 26. juna, a Knin je pao 5. avgusta 1995.

Vojska...
- Nakon okončanog školovanja, otišao sam u vojsku koju sam služio u Bilećkoj kasarni, poznatoj po gvozdenoj disciplini. Prekomandovan sam u Han-pijesak, gde smo se ubrzo našli u opsadnom stanju, pa se, recimo, dogodilo da i po dvadesetak dana ne izuvam čizme. Negde u to vreme imao sam prilike da sretnem i Ratka Mladića, o kom sam, kao o čoveku, stekao pozitivnu sliku. Iako je već tada bio progonjen, gotovo da se nije ni krio. Prisećam se da se jednom prilikom zatekao kod nas, baš kada su naišli “Unproforci“. Nijednog trenutka se zbog toga nije uzbudio, već je mirno sačekao da opasnost prođe.

Brod...
- Godinu dana po povratku iz vojske, dobio sam posao veroučitelja u mestu Brod, u kom sam radio punih trinaest godina. Moram da istaknem da je tamo pristup tom predmetu veoma ozbiljan, jer je u osnovnoj školi obavezan i brojčano se ocenjuje. U Brodu sam proveo lepe trenutke, stekao divne prijatelje i s mnogima ostao u kontaktu. Kupio sam i stan, a kruna svega je ženidba sa Slavicom i dobijanje ćerke Nevene. Interesantno je da mi je supruga iz svešteničke porodice - stric joj je vladika istočnoamerički Mitrofan. Što se tiče poređenja Broda i Starčeva, postoje mnoge sličnosti - i tamo i ovde je ravno, ima mnogo doseljenika i postoje rafinerije koje su kupili Rusi.

Dolazak u Starčevo...
- Trebalo je da postanem sveštenik u Hrvatskoj, u gornjokarlovačkoj eprahiji. Međutim, spletom okolnosti nije bilo eparhije za mene, pa sam krenuo od jednog do drugog episkopa i stigao do vladike Nikanora, koji je odlučio da me primi. Usledilo je rukopoloženjnje u čin jereja i to na dan Svetog velikomučenika Pantelejmona. I ubrzo, 16. avgusta, raspoređen sam u Starčevo, baš u mestu čiji je hram posvećen, kao što je poznato, pomenutom svecu. Prvi utisak mi je bio da sam došao u izuzetno sređen parohijski dom, kog je, kao za sebe, uredio otac Zoran, o čijim kvalitetima ne treba trošiti reči. Zahvalan sam što su nam on i njegova supruga na početku pružili veliku podršku. Odlično sarađujemo, što je možda i prirodno, jer smo, na kraju krajeva, iz istog mesta. Moja parohija mahom zahvata Donji kraj, a za ovo kratko vreme već sam se vezao za neke ljude i porodice, poput Gujaničića, Petrovića, Vukovića... Kada je reč o samom pristupu religiji, čini mi se da su većini običaji bitniji, nego kanoni crkve i sama vera. Recimo, za Svetog Nikolu mnogi mrse, iako je to pogrešno. Redovnih vernika je, nažalost, veoma malo u odnosu na ukupan broj stanovnika. Ni tu se previše ne razlikujemo od drugih čisto srpskih krajeva, dok je u mešovitim sredinama to znatno bolje, jer se tamo ljudi okupljaju oko vere i mnogo je bolje poznaju. Što se tiče budućih investicija na hramu Svetog Pantelejmona, sledeće što planiramo je da se uradi deo od kapije do crkve, zatim gorionik, kao i da se renovira ograda. U nekom narednom periodu trebalo bi sagraditi još jedan parohijski dom.

Veronauka...
- Na tom poslu nasledio sam Olivera Kalinovića, kog su i učenici i nastavnici obožavali, a mnoga deca još uvek pitaju za njega. Bez obzira na to, uvek se trudim da dam sve od sebe, u svakom trenutku sam apsolutno otvoren i spreman da odgovorim na sve što decu zanima. Na moju sreću ima i onih prilično posvećenih veri i željnih da o njoj nauče što više.

Starčevo, danas?
- Iako sam u Starčevu tek nešto više od godinu dana, očigledno mi je da je veoma uređeno. Za razliku od mog zavičaja, primetio sam da u mnogo domova ima starih ikona. Kako su u ovom mestu zastupljene dve religije, moram da naglasim da se s predstavnicima rimokatoličke crkve odlično slažemo i redovno međusebno posećujemo kada su važni praznici.
Tako govori novi starčevački jerej, a sugrađanima poručuje:
- Koristim priliku da svim građanima Starčeva čestitam, pre svega, najradosniji hrišćanski praznik Božić, kao i pravoslavnu Novu godinu i Bogojavljanje.

ARHIVA: BROJ 240

ARHIVA: BROJ 239

ARHIVA: BROJ 238

ARHIVA: BROJ 237

ARHIVA: BROJ 236