Uspeh stiže sa radom
Miloš Milovanović je najbolji planinski trkač i maratonac u Srbiji ove godine, koji takođe zauzima treće mesto na Balkanu. Trenira za Atletski klub Dinamo iz Pančeva i ’89. je godište. Živi u Starčevu.
Veliki je ponos svoga mesta. Sportisti su ljudi sa zdravim ambicijama, ispravnim razmišljanjem i stabilnim karakterom, stoga je dobro što češće čitati o njima.
U Apatinu 19. oktobra održano je Prvenstvo Srbije u polumaratonu za seniore, gde si osvojio prvo mesto, a tvoj brat Marko drugo. Neobično je da dva rođena brata osvoje prva mesta na jednom takmičenju. Kako je do toga došlo? Da li je u pitanju taktika ili rezultat sličnog treninga?
- U ovom slučaju i jedno i drugo. Treninzi nam se ne razlikuju previše. Uglavnom treniramo zajedno, osim kada se spremamo za različita takmičenja. U Apatin sam prvenstveno išao da pomognem bratu da ostvari što bolji plasman, jer meni ova trka nije bila toliko bitna. Moj glavni cilj je bio da što bolje istrčim na Podgoričkom maratonu koji me je čekao za osam dana, tako da nisam smeo mnogo da se potrošim na ovoj trci. Odličnom taktikom uspeli smo da uradimo ono što niko pre nas nije - da rođena braća stignu do prva dva mesta na nekom državnom prvenstvu.
A onda, 27. oktobra usledio je 20. Podgorički maraton. Reci nam šta se tamo desilo, koje rekorde si oborio?
- U Podgorici sam istrčao odličnu trku, možda i najbolju u karijeri. Za neupućene, ovo je trka na 42 195 metra. Pošto je to bio jubilarni 20. maraton, konkurencija je bila izuzetno jaka. Bilo je takmičara iz Kenije, Etiopije, Maroka... Trku sam završio na desetom mestu, odnosno treći na Balkanu, sa odličnim rezultatom - 2:26.22, pritom oborivši svoj lični rekord za 6,5 minuta. Po treninzima koje sam radio, imao sam osećaj da sam mogao i malo brže da idem, ali jednostavno nam vremenski uslovi nisu išli u korist, jer je bilo pretoplo. Koliko je ovo dobar rezultat govori i podatak da na tablici najboljih rezultata svih vremena u Srbiji zauzimam 23. mesto.
Atletika deluje kao vrlo zahtevan sport. Kako izgledaju tvoji treninzi?
- Pre svega, atletika je lep sport, ali i izuzetno težak. Ovde zavisiš samo od sebe i svog rada. Dakle, koliko truda uložiš, toliko ti se i vrati. Treninzi su naporni, i trenira se svaki dan po par sati. Za nas dugoprugaše ne postoji loše vreme, mora da se trenira i na +40 i na -15 stepeni C, i po kiši, snegu, vetru... Svakog dana pretrčim između 15 i 25 km, ponekad radim i dva treninga dnevno, u zavisnosti od toga da li mi obaveze dozvoljavaju. Za neke druge stvari nemam vremena, ali se ne kajem. Ipak mislim da sam izabrao pravi put.
Da li je tačno da se srpska atletika zasniva na talentima i minimalnom ulaganju? Imaš li podršku institucija?
- U Srbiji ima mnogo talenata, ali kao što ste rekli, jako malo se ulaže. Uslovi za trening su užasni, u Srbiji postoji samo jedan atletski stadion, a o dvorani i da ne pričamo. Mogu samo da kažem da za uspehe naših atletičara prethodnih godina uopšte nije zaslužna država. Ali čini se da ove godine, posle uspeha naših atletičara na Svetskom prvenstvu, stvari idu malo na bolje. Atletika je dospela u žižu javnosti, postaje sve popularnija, a o tome govori i činjenica da je sve više mladih koji počinju da se bave ovim sportom. Ni kod mene nije ništa bolje. Nemam nikakvu podršku institucija, nikakva sponzorstva... Svu opremu i vitaminizaciju finansira moj otac, što nije ni malo jeftino. Godišnje uništim po četiri para patika na treninzima. Što se tiče priprema, imam pomoć kluba. Ali za neke vrhunske rezultate potrebna su mnogo veća ulaganja.
Koliko dugo treniraš i šta te je motivisalo u početku bavljenja atletikom?
- Svoju atletsku karijeru sam započeo neposredno posle bombardovanja, daleke 1999. godine. Moj otac je bivši atletičar. Dok sam se igrao sa drugarima, video sam njega kako vrti krugove oko igrališta. Dobio sam želju da i ja trčim, istrčao par krugova i mnogo mi se svidelo. On je do skoro bio i moj lični trener, ali zbog obaveza nije mogao da mi se maksimalno posveti, pa me je predao vrhunskom stručnjaku Miletu Ugrenu. Kao i svako dete, motivisali su me očevi pehari i medalje, želeo sam i sanjao da i ja jednog dana budem uspešan sportista.
Kod nas su popularni timski sportovi sa loptom. Kako bi motivisao mlade da krenu sa trčanjem? Šta mogu očekivati od ovog sporta?
- Atletika je baza svih sportova. Ovaj sport u startu većini nije zanimljiv. Ali osećaj posle trčanja je fantastičan, sve negativno iz sebe izbacim na treningu. Da ne pričamo o kondiciji - mnogim mladim ljudima obične stepenice predstavljaju problem. Meni trčanje dođe kao neki izduvni ventil. U ovom sportu nije jedini cilj pobediti, već i istraživati koje su granice ljudskog srca i treningom pomerati te granice. Sa atletikom sam dosta proputovao, upoznao mnogo divnih ljudi, i to su prijateljstva za ceo život.
U trenucima kada ne treniraš i ne nižeš sportske uspehe, čime se najradije baviš?
- Trudim se da sto više vremena provedem sa drugarima, sa ljudima koji me vole i podržavaju, jer oni mi i daju volju da idem samo napred.
Usklađuješ li treninge sa fakultetskim obavezama. Na koji način se organizuješ?
- Kada sam u pripremnom periodu i kada imam dva treninga dnevno, ustajem ujutru ranije, pre predavanja da bih uradio taj jutarnji trening. Većina profesora ima razumevanje za moje sportske obaveze, ali ima i nekih koji kažu da sport i nauka ne idu zajedno. Naravno, onda imam još veću motivaciju da im dokažem da nisu u pravu. Kada imam neki cilj onda mi ništa nije teško, činim sve kako bih ga ostvario. Dosta toga žrtvujem, ali uglavnom sve zacrtano i ispunjavam.
Reci nam, za kraj, šta bi te najviše usrećilo?
- Pre svega, moja želja je da moji drugari i ja imamo bolje uslove za rad. Da ne razmišljamo o drugim stvarima, već da možemo da se usredsredimo samo na trening. Ali moja najveća želja, kao i želja svakog sportiste, jeste učestvovanje na Olimpijskim igrama. Iskreno verujem da će se taj moj san ostvariti.