EU - u pravom smislu te reči (7)

Thu08162018

Azurirano07:53:17 PM GMT

Back KOMENTARI PUTOPIS BEZ VIZA EU - u pravom smislu te reči (7)

EU - u pravom smislu te reči (7)

  • PDF

Ustajem, čak i veoma rano nego što sam inače navikao. Puna koja je bila puna kada sam legao da spavam, izjutra je bila totalno prazna osim jednog čoveka koji je ležao ispod mene. Sređujem se i razmišljam kuda ići danas, na koje načine istražiti carski Beč. Inače, ormarići koji su imali namenu čuvanja mi uopšte nisu izgledali tako, malo jača promaja je mogla da uradi posao i otvori ih. Imajući ovo u vidu narednih dana sam svoje lične i bitne stvari ostavljao na recepciji, ko će još da spava sa jednim zatvorenim okom. Kako sam sve što sam trebao sredio, mapa u ruke (poklon hostela, vauuu) i pravac muvanje po bečkim ulicama. Eh, a mapa je bila toliko kvalitetna da je u jednom naletu vetra bila spremna za reciklažu, toliko o kvalitetu besplatnih stvari. Držeći onaj onaj delić mape koji mi se činio kao bitniji, tj. u tom delu grada sam bio smelim koracima idem ka centru i idem, i u jednom momentu vidim da ja idem dalje od centra. Evolucija na delu, sebi pišem: “Miroslave u buduće gledaj i poprečne ulice kako bi bio siguran da se krećeš u smeru kojem želiš“. Gledam ja poprečne ulice, ali se i krećem brzinom puža, a i počinju da me saleću koje kakvi sumnjivi likovi, nude se da mi pomognu, uz izsvesnu cenu. U centru sam, okrećem se levo i desno. Stvarno sam fasciniran veličinom, arhitekturom, jednom rečju ostavlja bez daha. Nije ni čudo kada su bili centar Evrope, morao je da pleni i da se podanici koji su dolazili iz najudaljenijih krajeva carstva osećaju malo i ništavno ali opet u fascinaciji za tom veličinom. Rat haus ili gradska većnica, OGROMNA JE, nisam imao prilike da ulazim unutra ali bilo mi je dovoljno samo to što sam je video spolja. Zgrada parlamenta, iako novijeg datuma izgleda lepo ali odudara od ostatka grada, u grčkom stilu sa belim kamenom i sporadičnim pozlatama, po meni klasičana kičerica, ali može da prođe. Snalaženje u samom centru, nije uopšte teško, sve vam je na dlanu i glavne arhitektonske atrakcije su vam u vidokrugu, tako da vam usluge vodiča nisu potrebeno. Uz dobru knjižicu koja će vas obavestiti šta vredi videti u užem centru samo nebo vam je granica. Primećujem da su ustvari pokušaji austro-ugarske carevina da nas olovnom rukom usmeri i uvede u red, krajnje neuspeli. Pravo da vam kažem ja sam mislio da sam u Beogradu, a ne u carskom Beču. Pored lokalnih ljudi sa ovih prostora koji žive tamo pa plus gomila autobusa koja je samo stizala i stizala iz svih gradova Srbije, gde god da se čovek okrene čuje srpski. Eto, hteo da pobegnem od Srbije i svih tekovina Srbije bar na neko vreme i šta mi se desi, dođe Srbija do mene samo da mi kaže da je tu. Nema veze praviću se Englez ali stvarno. Nisam baš nešto bio raspoložen da špartam prvog dana, ali hajde da ispoštujem sebe i grad. Nisam mogao a da ne primetim na svakom koraku doner kebab, burek itd. Ooo Turci, stvarno ste se dali u biznis i oni osvojiše Bečali ovog puta bez oružja i Boga mi veoma uspešno. Razočaran činjenicom da u hostelu ne mogu da pijem, pušim, znači ne mogu da radim ništa. Taman sam se ponadao da sam možda ubo neko omladinski hostel gde neće biti problema i gde će pasti neka žurka, sasvim neočekivane i ničim izazvano. Eh, šta se ja nadam, hostel je ustvari mesto za izgubljene duše, neki ljudi žive tu, jedan od njih je čak i jedan profesor (izgled, klasičan primer ludog profesora. Non stop me je utišavao u momentima kada sam hteo da puštam glasniju muziku gde je inače dozvoljeno, čak i umalo da uđemo u ozbiljniji konflikt, cenim da sam mu sa muzikom nadjačavao one male glasiće koje čuje pa čovek nije mogao da se koncentriše, shvativši to istog momenta sam isključio muziku. Čovek koji je ležao ispod mene, kada smo to saznao presekao sam se, je obična skitnica, ceo svoj život mu je u džepovima, a jednom prilikom smo spavali samo on i ja u sobi. U toj prilici sam sebi rekao hiljadu puta hvala Bogu što nisam gledao film “Hostel“, ijaooo pa ja ne znam kako bih preživeo to veče. Nije problem ući u fizički obračuna, ali bre zaspaću iiiiii. Jednom rečju paranoja, ali čovek je bio krajnje fin i ljubazan iako nije znao ni reč englesko već kako je rekao jednom prilikom kada su me terali iz sobe “Kajne Dojč, niht ingliš, kajne dojč“. Hahah, kada sam čuo to počeo sam da se smejem samom sebi, a pitao sam se zašto bre ovaj čovek ne komunicira sa mnom, e pa sada sam saznao zašto. Polako se spušta noć i nakon isprobavanja koje kakvih uličnih đakonija tražim hostel, i tražim, pronalazim ono parče mape, ono bitno parče. Idem na jedno Austrijsko pivo pa u krevet...

ARHIVA: BROJ 211

ARHIVA: BROJ 210

ARHIVA: BROJ 209

ARHIVA: BROJ 208

ARHIVA: BROJ 207