Sun12162018

Azurirano07:53:17 PM GMT

Back INTERVJU DANI U KLUBU Stojanče Stanković, građevinar u penziji

Stojanče Stanković, građevinar u penziji

  • PDF

Bolji smo od gradova
Poznat je kao iskusan i kvalitetan majstor od zidarskog zanata. Mnoge je kuće u okruženju podigao od temelja do krova. Uspevao je da radi na više frontova - po firmama, na terenima ili u privatnoj režiji, a nakon kvalitetno obavljenog posla nije se štedeo ni u druženju u kafani. Malo ko neće zaključiti da je ekskluzivni gost popularne rubrike tekućeg broja najstarijeg seoskog pisanog glasila Stojanče Stanković, majstor iz Starčeva.

Stojanče Sanković, rođen 24. septembra 1944. godine, u selu Široka Planina, opština Trgovište, od majke Trojanke i oca Serafima, pored sestara - starije Stojne i mlađe Vukosave. Od 1967. godine je s Olgom u braku iz kog ima Predraga (43) i Nenada (34). Stariji sin podario mu je i dva unuka - Aleksandra i Filipa. Četiri razreda osnovne škole završio je u rodnom selu, a sa svojih 19 godina zaposlio se u Skoplju. Nakon odslužene JNA došao je “trbuhom za kruhom“ u Starčevo. Ubrzo se zaposlio kao radnik u građevinskoj firmi “Kotež“, gde je stekao kvalifikacije za zidara i keramičara, a paralelno s tim i diplome večernje osmogodišnje i Škole učenika u privredi. U međuvremenu se oženio, a 1980. prešao je u “Teslu“ i do 2002. radio kao portir, kada je otišao na biro, da bi posle dve godine čekanja ostvario pravo na penziju. Celog radnog veka je uporedo privatno radio građevinske poslove po Starčevu, gradu i okolini.

Kako je odrastao mali Stojanče?
- U vreme mog najranijeg detinjstva selo je brojalo šezdesetak kuća i bilo podeljeno na mahale, a naša se zvala Mlado Selište. Egzistiralo se isključivo od poljoprivrede, oralo se i kopalo, sejali su se raž i ovas, gajile šljive i jabuke. Najzastupljeniji bio je krompir, koji smo konjima odvozili na pijacu u Kumanovo kako bi ga trampili za pšenicu. Hleb smo pekli u crepuljama, a dešavalo se i da od velike vatre posuda pukne, pa smo uvek morali imati rezervne sudove. I ja sam od malih nogu učestvovao u tom poslu, ali i u čuvanju ovaca, krava i ostale stoke. Igračke su tada bile nezamislive, pa smo u retkim trenucima dokolice izmišljali igre poput svinjuški, koje su podsećale na golf, a loptica je pravljena od kravlje dlake. Jurili smo i za krpenjačama, ali bi ih zbog brdovitog terena redovno gubili. Nismo se plašili brojnih zmija otrovnica, već smo ih bez ikakvog straha nemilice istrebljavali. Činili smo i poneki dečiji nestašluk, kraduckali voće, a jednom smo brat od strica i ja počupali leju luka, pa umalo na nas stric nije nahuškao patrolu milicije. Zbog svega toga, ponekad su me zvali Stojanče - Poganče. Kada bi bili uhvaćeni u nedelu, bivali smo kažnjavani izbacivanjem iz kuće, ostajanjem bez obroka, a batina je bila poslednje sredstvo. Ipak, za razliku od današnje dece, bili smo vredni i vaspitani, delili sve nedaće s roditeljima - ustajali ranom zorom, mukotrpno radili tokom celog dana i umorni lezali s prvim sumrakom jer struje nije bilo. Na tom mestu nema je ni danas, a u celom selu ostalo je svega šest kuća..

Škola, mladost...
- Škola je bila relativno blizu, a učio nas veoma veoma predani Simeon Velinov, koji nas je isppraćao kući, često obilazio, redovno razgovarao s roditeljima. Voleo sam da čitam, ali s druge strane mi matematika nije naročito išla. Nakon četiri razreda nastavio sam s obavljanjem poljoprivrednih i kućnih poslova, a jedno vreme bio i sluga kod ujaka u susednom selu. Što se momčenja tiče, ono se svodilo na povremena seoska prela, kada se svirala frula. Udvaranja su se događala krišom, uz oprez od roditelja, koji su budno motrili na svaki pokret. Zanimljivost je da su se u Trgovištu mladići okupljali na jednom mostu, odakle su iz “zasede“ krali devojke “dozrele“ za udaju i bukvalno ih odnosili kući. I moja majka je pošto-poto želela da me oženi, pa sam, da bih joj ispunio želju, prihvatio veridbu s devojkom po njenom izboru. Već narednog jutra prvim autobusom i “zbrisao“ u Pančevo.

Dolazak u Starčevo...
- Nakon nedelju dana od pomenutog “bekstva“ upoznao sam Olgicu, moju buduću suprugu i nedugo zatim kod nje se nastanio. Prethodno sam u Starčevu kod rođaka LJube, a za to vreme sam i leti i zimi odlazio biciklom u grad na posao. Ubrzo smo iznajmili stan, jer smo oboje bili zaposleni, pa smo to sebi mogli da priuštimo. Naredne godine se rodio sin Predrag i već tada smo intezivno razmišljali o kupovini sopstvenog placa. To se i obistinilo 1977. kada smo se preselili u Starčevo, tačnije u ulicu Nikole Tesle. Lepo se družilo i s komšilukon, a pravi praznik bio je kada se gradi kuća. Mešalice zujale na sve strane, svi su nesebično pomagali jedni drugima, jelo se, pilo, veselilo.... Danas više nije tako, društvo se veoma otuđilo.

Posao...
- Radeći za građevinsko preduzeće “Kotež“, podizali smo istoimeno naselje, kao i mnoge druge objekte uključujući i starčevački Dom kulture, a često smo odlazili na razne terene. U posebnom sećanju ostao mi je Samoš, gde smo poprilično uživali, a lepo je bilo i na izgradnji industrije mesa u Čoki. Prelaskom u “Teslu“ situacija se promenila, kao i društvo, a izdvajali su se odlasci na ekskurzije i rekreacije na Zlatar i po banjama. U sredini od 1600 radnika bilo je neuporedivo više žena, pa je atmosfera uvek bila veoma živa. Do 2000. godine fabrika je radila odlično, sijalice su otpremane na razne strane, izvozilo se i u Austriju. Posle su krenule mućke, silni šleperi su odlazili na razne strane i u nepostojeće firme. Ožalošćen svim tim otišao sam na biro. Nastavio sam da radim privatno po Starčevu i okolini, a 2003. godine otišao sam sa sinom Nenadom na Maltu. Na tom malom, mirnom ostrvu ostao sam šest meseci. Vreme sam provodio u Sliemi, meditranskom gradiću kojim dominiraju uske ulice, prepune raspoložnih turista, a svakodnevno se priređuju razne fešte. Nakon odraćenog ugovora, odlučio sam se na povratak kući, jer sam ovde mogao više da zaradim. I dalje svakodnevno radim, jer ne mogu da sedim i “blenem“ u televizor..

Kafane...
- Pored radnih obaveza, ono što mi je ispunjavalo slobodno vreme bio je odlazak u kafane. Sedamdesetih se narod tamo vrhunski zabavljao, jer je bilo prisnije vreme. Najčešće smo obitovali u “Slavini“, “Pivari“ i bavaništanskoj kafani “Kod Alije“. Tamo smo se uz meze, pivo ili rakiju, veselili slušajući dobru narodnu muziku. Dešavalo se da nakon redovnog i privatnog posla, pohađam časove i uveče završim u kafani.

Starčevo, danas?
- Ko nekim slučajem dođe u Starčevo, obavezno ostane. Postoje svi uslovi za moderan život kakve nemaju ni mnogi neuporedivo veći gradovi, a kamoli sela.
Tako govori ovaj vredni, dobroćudni i odmereni čovek, a sugrađanima poručuje:

- Poručujem sugrađanima da paze na decu, da ih vaspitavaju, jer kada se ispuste teško ih je vratiti na pravi put!

ARHIVA: BROJ 211

ARHIVA: BROJ 210

ARHIVA: BROJ 209

ARHIVA: BROJ 208

ARHIVA: BROJ 207