Tue10162018

Azurirano07:53:17 PM GMT

Back KOMENTARI CRTICE IZ PROŠLOSTI Od grožđa do vina

Od grožđa do vina

  • PDF

U svojem prvom napisu o vinogradima obećao sam da ću nešto napisati i o preradi grožđa u vino, pa kako je doba godine kad se to i radi, prilika je da i to opišem po sećanju kako se to radilo u Starčevu, iako je i o tome u Starčevačkim novinama bilo pisano prema kazivanjima pokojnog čika Mavre Restaka. Kako su starčevački vinogradi obično bili na području današnjih Detelina, a Starčevci osim koliba u kojima se čuvao alat za obradu vinograda i u kojima se po potrebi sklanjalo od kiše i nevremena u doba radova ili čuvanja vinograda, nisu imali podrume ili spremište za burad i preradu grožđa u vino, to se pobrano grožće moralo voziti kući na preradu. Kad se grožđe dovezlo kući, odmah se prebacivalo u muljaču ili trupaljku, gde su se grozdovi zdrobili, zrna popucala kako bi lakše otpustila slatki grožđani sok. Da bi vino bilo svetlo žuto, tako dobijeni sok se odmah pretakao u čistu burad ili kacu, a ostatak se prebacivao u prežu, gde se istisnuo zaostali sok iz zrobljenog zrnevlja.

Kad je kaca ili bure bilo skoro puno, pokrilo se debelom krparom ili vec nečim sličnim, kako bi bilo što manje zraka i slatki grožđani sok lakše započeo prirodni proces previranja u alkohol tj. vino. Kad je krenulo vrenje dizala se pena, a sok koji je u početku bio relativno bistar i sladak dobio je izgled bele kafe i postao gorak i neukusan. Da bi se dobilo crveno ili crno vino, osim što je grožđe trebalo biti tamno plave boje, kao što je na primer “francuz“, “kadarka“ ili “muškat hamburg“, trebalo je nakon muljanja ostaviti sve zajedno u kaci i pričekati da prođe nekoliko dana, a možda i prvo burno vrenje kako bi se što više boje izvuklo iz košice i peteljki. Dok je još trajalo prvo ili burno vrenje, taj mutni i gorko neukusni sok zvali smo rampoš. Imao je već neku količinu alkohola i puno kvasca, pa je u neku ruku bio i hranjiv a u drugu i zdrav te su ga ljudi rado i pili, pa su se znali i napiti.

S obzirom da je nekako u isto vreme dok je rampoš bio još pod komom (kominom), bila i berba kukuruza, znalo se dogoditi da se skoro sav rampoš i popije, a trebalo je vina. I tu je bilo pomoći. Jednostavno su neku ljudi natočili vode i dodali potrebnu količinu šećera na već postojeći kom (trop) pa je opet proces krenuo ispočetka, a tako dobijeno vino je bilo slabijeg kvaliteta.

Nakon što je završilo burno vrenje, kvasci tj gljivice počele su se polako taložiti na dno, a sok je postajao sve bistriji i lagano se pretvarao u mlado vino. Ako je bilo relativno toplo vreme sve se to nekako završilo do početka novembra tako da se već oko Sv.Martina koji pada na 11. novembra moglo pretočiti u čistu i zasumporenu zatvorenu burad na odležavanje tj. zrenje vina.

Da bi se dobilo kvalitetno vino, osim što je grožđe trebalo biti kvalitetno ili sortno, trebalo je voditi brigu i o samom vrenju, kao i posudama tj. buradima u kojim se vino čuvalo, kao i o pravovremenom pretakanju i sumporenju vina, kako bi se što bolje očuvalo.

Svaki pravi domaćin koji ima vlastiti vinograd treba tako planirati da ima onoliko litara vina za vlastitu potrošnju koliko ima dana u godini.

Onaj kolač koji je ostao u preži premestio se u neko posebno bure, dobro se pritisnuo s daščicama i navalio se obično teški kamen, nalilo se vode da prekrije daščice kako bi se istisnuo sav vazduh i opet se sve dobro pokrilo. Od toga se kao i od dobijenog taloga nakon burnog vrenja i prvog pretakanja pekla rakija komovica. Do novog vina, ako nemate staroga, popijte koju čašu rampoša, ali pazite da vas ne prevari...

ARHIVA: BROJ 211

ARHIVA: BROJ 210

ARHIVA: BROJ 209

ARHIVA: BROJ 208

ARHIVA: BROJ 207