Sat07212018

Azurirano10:20:26 PM GMT

Back INTERVJU DANI U KLUBU Vlado Vukelić, naš sugrađanin

Vlado Vukelić, naš sugrađanin

  • PDF

Dobro za bližnjeg svog - Klub invalida je jedino mesto gde se okupljaju starčevački trećepozivci, ljudi koji su, ili svoje odradili časno, ili u tome ometeni nekom nesrećnom okolnošću, kao i oni koji su još uvek radno aktivni, ali plene svojim iskustvom, ne bi li vreme ulepšali uz po koju čašicu razgovora ili nekom od društvenih igara

I u ovom i narednim brojevima će, pod okriljem prostora kojim uspešno gazduje lokalni Savez invalida rada, mnogi od njih imati šta da kažu i prenesu mlađim, i ponekad dezorijentisanim generacijama i ukažu na pravi životni put.

Iako je živeo na različitim adresama, već 20 godina deli sudbinu starčevačkih sugrađana na vrlo čovečan, pošten i korektan način. Veliko iskustvo koje je doneo sa službovanja u jugoslovenskoj mornarici, koristilo mu je da izgradi ispravan pristup ljudima, a prijatelji i komšije ga prepoznaju kao pouzdanog čoveka od reči i autoriteta. Junak još jedne priče najstarijeg vojvođanskog seoskog glasila je Vlado Vukelić, među drugovima poznat i kao Frki.

Vlado Vukelić, rođen je 4. decembra 1958, u Osijeku, od majke Anke i pokojnog oca Nikole, uz sestru Vesnu. U braku s Matildom iz Ploča dobio je dva sina - Nikolu (28) i Radeta (22). Iz hrvatskog sela Viljevski cret, opština Donji Miholjac, u Starčevo se doselio 1971. godine i tu završio osmi razred. Nakon toga, upisao je pančevačku gimnaziju, a već naredne godine primljen je iz drugog pokušaja u Vojnu školu u Beogradu. Kao odličan učenik odlučio je da 1977. godine obrazovanje zaokruži na splitskoj mornaričkoj akademiji. Od 1981, pa u narednih deset godina službovao je na Jadranu s bazom u Kardeljevu, današnjim Pločama, da bi ga ratni vihor otereo u invalidsku penziju i nazad u Srbiju. Od tada se bavi raznim poslovima ne bi li obezbedio kakvu-takvu egzistenciju.

Kako je odrastao mali Vlado?
- Stasavao u sam u selu od 1.300 duša. Otac je bio ratni vojni invalid iz Drugog svetskog rata, kada je na Sremskom frontu, nagazivši minu, ostao bez jedne noge. On je kasnije postao sekretar u školi, tako da kao učenik, upravo iz tog razloga, nisam imao nikakve privilegije. Selo Viljevski cret je bilo stoprocentno poljoprivredno s velikim pašnjacima i hrastovim šumama, a ja sam od malena sam radio sve kućne poslove pod strogim nadzorom majke. Mi, deca smo se najčešće zabavljali uz mali fudbal i redovno priređivali turnire. Pamtim i prve roditeljske batine, kada sam s nekih sedam, osam godina, pokušavajući da glumim klizača, na obližnjoj zamrznutoj rečici upao kroz led. Kada sam onako mokar došao kući pokušao sam da slažem kako me je komšija nagovorio, ali ubrzo se ta laž razotkrila, pa sam kažnjen ozbiljnim batinama.

Odlazak u Starčevo...
- Početkom sedamdesetih došlo je do bujanja hrvatskog nacionalizma oličenog u MASPOK-u. Ta pojava nije mimoišla ni naše selo, koje iako čisto srpsko, nije bilo pošteđeno raznih ekstremističkih provokacija. Jednom prilikom, kada je kroz mesto prolazio Pero Pirker, jedan od tih nacionalističkih vođa, trebalo je da ga dočekamo cvećem, maltene, kao Tita. Pošto ga ja nisam poneo, dobio sam naređenje da se podhitno snađem, pa sam nemajući drugog izbora načupao kukuruzovine i bacao na “uvaženog gosta“. To nije prošlo nezapaženo, pa su ubrzo oca saslušavali smatrajući da je to njegova ideja. Tada je odlučio da je sazrelo vreme za selidbu u Starčevo. Da je bio u pravu, pokazalo se dve decenije kasnije, kada je ovo selo potpuno raseljeno. Prvi dani u novoj sredini mi nisu predstavljali veliki problem. Bio sam vaoma brzo prihvaćen od društva, koje su činili LJubica Kalenderac, s kojom sam sedeo i koja me je uvek stimulisala na učenje, pa Rade Nedić, Goca Manić, Žika i Radovanka Milićev. Takođe, odličan utisak na mene je ostavio nastavnik tehničkog Pera Dragojerac, poznat po svojoj strogoći i lovačkim pričama, kao i Neđa Navala, koja je prema meni bila veoma pozitivno nastrojena. Bio sam uzoran đak, a veoleo sam i sport. Naše tadašnje materijalno stanje, ilustruje i slučaj kada je trebalo da u Dolovu igram rukomet za odabranu školsku ekipu. Majka je u nemaštini bila prinuđena da pozajmi novac za šangajke, a ja sam mislio da ću poleteti od sreće. Od trčanja po ulici sam ih toliko uprljao, da bi ih ona potom oprala, stavila u rernu da se osuše i na to skroz zaboravila. Pošto su bile tako reći reš pečene, sutradan sam igrao u sandalama. Sudija je to primetio i izbacio me s terena, a mojoj tuzi nije bilo kraja..

Vojna gimnazija, mornarica...
- Posle završetka osnovne škole poželeo sam da što pre nađem uhlebljenje. Na konkursu za mostarsku pilotsku školu, prošao sam sve psiho-fizičke testove, ali sam otpao po nacionalnom ključu. Ipak, naredne godine mi se posrećilo, pa sam se obreo u beogradskoj vojnoj gimnaziji u Humskoj, gde sam imao zaista imresivno obrazovanje. Bio sam među najboljima, odlazio na razna nagradna odsustva kao npr. u Bledu, jednostavno tih godina sve je zaista funkcionisalo. Posle okončanja gimnazije mogao sam da biram gde ću da nastavim školovanje, pa sam se odlučio za mornaričku akademiju u Splitu. Što se savladavanja obaveza tiče imao sam još manje poteškoća, ali sama atmosfera u tom dalmatinskom gradu nije baš bila prijateljska prema nama Srbima. Pogrdno su nas nazivali Vlaji, gledali popreko, a kada bi im pekari tražili hleb, pravili su se ludi i govorili da imaju “samo“ kruh.

Službovanje...
- Po završetku Akademije nadao sam se poslu u Novom Sadu. Međutim, poslali su me u Kardeljevo, današnje Ploče. Kao komandant prošao sam sve vrste vojnih brodova - od bokeljskog, preko “šorca“, do “francuza“. Kroz deceniju sam oplovio ceo Jadran, dešavalo mi se da budem odsutan i po mesec dana, a život na moru bio je dril u pravom smislu reči. Tamo sam se i oženio Dalmatinkom Matildom, s kojom sam dobio dva sina - Nikolu i Radeta. Međutim, normalan život ubrzo se pretvorio u agoniju. Preživljavao sam blokade kasarni i razna druga čudesa, a najgore mi je bilo kada sam sazanao da mi gori stan u kom je bila porodica. Tada sam bio spreman na sve, i uspeo sam da se pored “zengi“ probijem i spasim ih u poslednjem trenutku. Neposredno pre otpočinjanja sukoba napustio sam vojsku i vratio se ovamo. Žena i deca su ostala i s njima dugo nisam imao nikakve kontakte. Nakon svega, razočaran na obe strane, otišao sam u invalidsku penziju i počeo da bijem bitku za preživljavanje. Malo sam radio u osiguranju, malo u agenciji za registraciju vozila, a bavim se i gajenjem zečeva i voćki. Posle dužeg vremena u poseti su mi bili i sinovi, koji su sada svoji ljudi - jedan radi u hrvatskoj vojsci, drugi u miliciji. Posle svega doživljenog i mnogih psihičkih trauma, ispada da sam ponovo na početku nekog novog života.

Starčevo, danas?
- Starčevo je mesto s mnogo raznolikosti, koje možda i utiču na kvalitet života. Smeta mi, u ekološkom smislu, zagađena okolina Nadela, kao i pomalo neplanska izgradnja, kao recimo rušenje već asfaltiranih ulica. Ali, opet, dobro se razvijamo i ja mislim da će u skorijoj budućnosti ovo biti jedno “pametno“ mestašce.

Tako govori čovek, koji je prošao životno “sito i rešeto“, ali ostao s obe noge u potpunosti na zemlji, a sugrađanima poručuje: - Da ne čine drugima ono, što ne bi voleli da se njima čini!