Ko još ne voli Starčevo... Jedan je iz standardne ekipe iz Kluba invalida, a prepoznatljiv je po iskrenom osmehu, nesebičnosti i vedrom duhu. Bio je i odličan majstor, višestruko nagrađivan, dok ga teška povreda nije oterala s posla. Dugo je bio na čelu starčevačkog ogranka Saveza invalida rada, a i danas je u upravi, uvek spreman da pomogne najstarijim sugrađanima.

Nema sumnje da ekskluzivni gost tradicionalne rubrike tekućeg broja najstarijeg vojvođanskog seoskog glasila, može biti samo Milan Veličković.

Milan Veličković, rođen je 8. juna 1943. godine, u selu Stajkovce, opština Surdulica, od majke Božike i oca Uroša, pored još dva brata i tri sestre. Oženio se Zoricom još 1967. godine, s kojom je odrhranio dva sina: Gorana (44) i Zorana (41), a oni mu se “revanširali“ s tri unuka: Goran - Aleksom i Andrijom, a Zoran - Nemanjom. Školu je do četvrtog razreda pohađao u rodnom mestu, a naredna tri u susednom selu Jelašnici.

U Starčevo se doselio 1957. godine i tu zaokružio osnovno obrazovanje. Posle izučenog zanata u PIK-u, i nakon odslužene vojske, zaposlio se 1965. godine u firmi “Termoelektro“ u Beogradu, gde je vredno radio sve do 1984. kada je otišao u prevremnu penziju zbog gubitka oka. Od tog momenta član je Saveza invalida rada, a već posle godinu dana postaje i predsednik. Na funkciji je sedam godina, kada se povlači, ali zadržava članstvo u Upravnom odboru.

Kako je odrastao mali Milan?
- Detinjstvo sam provodio Stajkovcu, malom zabačenom selu opasanom brdima i šumama. To je mestašce, gde se mahom čuvala stoka, i tek pomalo obrađivala prilično neplodna zemlja. I to malo useva veoma često uništavale su suše ili plavile kiše i bujice. Slobodno vreme, kog čestito nisam ni imao, najčešće sam provodio s braćom i sestrama. Škola, koju sam pohađao bila je mešovita, pa se dvadesetak učenika podeljenih na četiri razreda nalazilo u jednoj učionici. Svako je radio svoje - neko je čitao, neko učio matematiku... Smenjivali su se razni učitelji i učiteljice, bili strogi koliko mora, ali s batinama i kažnjavanjem nisu preterivali. Možda i zato jer smo mi bili poslušna, namučena deca... Tada se znalo ne smeš da odeš u školu dok ne uradiš zadatak. Posle sticanja male mature, nastavio sam školovanje u drugom selu, pa me je povrh svih muka, dočekalo i mukotrpno pešačenje. Naročito je teško bivalo zimi, a pored vejavica i mećava, divljih životinja, a jednom smo naleteli i na pravi ljudski leš. Bio je to ogroman šok za sve nas, pa smo otrčali do škole, kako bi to što pre prijavili nadležnima.

Dolazak u Starčevo...
- Tada, sredinom pedesetih shvatili smo da se u onom negostoljubivom kraju teško može, ne samo živeti, nego i bukvalno preživljavati. Nešto smo morali da promenimo. Pre nas su u Starčevo već bile došle neke komšije, pa smo mi ih više puta kontaktirali. Otac se malo kolebao, bilo mu je nezgodno da napusti radni kraj, dok majka nije imala dilemu. Na posletku, njena opcija je prevagnula. Međutim, naš slučaj nije bio usamljen - malo, po malo i svi su odselili. Danas više niko nije tamo ostao - kuće su porušene, sve staze su urasle u korov... Mi smo prodali sve što smo mogli, a ostatak, neke šume i oranice, otac je otpisao, odnosno, poklonio državi. Kada smo se doselili u Starčevo, tačnije u Ulicu Lenjinovu 17, bio je upravo 17. mart 1957. Da li se to nama samo činilo, ali ovde je sunce nekako jače sijalo, trava bila zelenija... Kao da nam je “puklo“ pred očima i u novoj sredini smo dobili neki neviđeni elan. Brzo smo se snašli, a s komšijama smo se odlično slagali, iako su oko nas, mahom, bili doseljenici. Ni sa starosedoecima nismo imali nikakvih problema, a u okolini su živeli Žebeljanovi, Bekići... Interesantno je da je u našoj kući pre rata bila kovačnica, koju je držao neki Švaba, dok je pored bila pekara. Tada sam pohađao sedmi razred, a s obzirom na to da smo s juga, malo sam lošije govorio, ali to mi nije smetalo da upoznam mnogo novih drugara.

Mladost, druženje, ženidba...
- Najčešće smo se okupljali u staroj “Opatiji“, ili kako smo je onda zvali “kod Štimca“. Tamo smo se najbolje zabavljali uz pićence i maratonsko igranje bilijara s kićom. Bio je to žestoki rivalitet, čak smo i rezultate beležili. Igrao se i fudbal na terenu iza škole, negde blizu Bakarića. Za teren smo morali da se dovijamo, da ga ravnamo i čistimo od krtičnjaka. Zanimljivo je da je na mestu sadašnje škole bila klanica za bikove. Vreme smo popunjavali u Domu kulture, koji je bio u izgradnji, pa smo se u tada nedovršenoj bioskopskoj sali redovno igrali krajcerica. Kasnije su počele i igranke. Tada su majke dovodile ćerke, kako bi na njih motrile s donetih klupa ili stolica. Često je svirao Josa Blaženić iz Matije Gupca, igralo se kolo, pevale su se narodne pesme. Udvaralo se kroz igru, bilo je ponekad i nesporazuma, ali se sve brzo izglađivalo. Takve zabave trajale su maksimalno do ponoći..

Ženidba, porodica...
- Imao sam 23 godine kada sam rešio da se oženim. Mlada je bila iz mog kraja, iz pomenute Jelašnice. Pre toga mi se brat oženio devojkom iz tog sela, pa sam odlazeći kod prijatelja, ošacovao buduću suprugu. Sve sam češće navraćao, sve dok nisam presekao i doveo je u Starčevo. Brakom sam izuzetno zadovoljan, kao i sinovima. Goran živi u Obrenovcu, a danas je direktor u Dobanovcima na farmi, koja je među najsavremenijim u Srbiji. Zoran ima svoju kuću u mom dvorištu i radi u Sileksu. Sa svom decom i unucima se odlično slažem.

Posao...
- Posle zanata odmah sam počeo da radim u “Termoelektru“, najpre bravarsko-monterski posao, a posle 15 godina postao sam šef magacina. Radili smo na održavanju u “Azotari“, gde se rezalo, ukrajalo, montiralo, pomagalo pri zavarivanju... Kada se prešlo u Rafineriju, držao sam magacin alata i HTZ opreme. Proglašen sam od generalnog direktora za najboljeg magacionera. Pored napornog rada, bilo je i šaljivih momenata, pa smo često kidali do “Orača“ na “osveženje“. Kada dignem palac, to je značilo da idemo na po jednu. Kad smo se jednom zadržali, moju ženu, koja je takođe tamo radila, “nagazili“ su šefovi s pitanjima, gde smo. Ona nam nekako dojavi, a mi se jedan, po jedan došunjavamo. Redovno smo posle posla svaraćali i u pomenutu “Opatiju“, gde je često Karavaja svirao, a stalno društvo su činili Paja Gerdić, Slobodan Žugić, Krsto Nedić, Hranislav Dobrosavljević... Kad ispraznim xepove, sutra pošaljem ženu da vadi fleke. Ona je držala kuću...

Povreda...
- Dok smo odrađivali teren u beogradskoj pivari, dok sam nešto sekao neki metal je odskočio i udario me u levo oko. Bio sam na dužem lečenju, ali uprkos teoj povredi nastavio sam da radim. Međutim, drugom prilikom u Azotari majstori su otvarali neke ventila, i baš kada sam prolazio tuda ispao im je neki disk, pa mi je rastvor kiseline prsnuo, baš, u ono isto levo oko. Uz sve napore doktora, ipak je moralo hirurški da se odstrani, a ja sam završio u prevremenoj penziji.

Savez invalida rada...
- Druženje s penzionerima je zaista fenomenalno, posebno su nam dragi odlasci na izlete. Pamtim i ratne dane kada sam s Pecom Andrejićem dočekivao izbeglice, smeštao ih, delio pomoć. U našem klubu sam svakodnevno, najčešće prepodne, gde vreme provodim uglavnom sa sadašnjim predsednikom Brankom, pa Božom, Rajkom i drugima. Igramo šah, domine, padne i po koja kapljica - jednom rečju, baš nam je fino.

Starčevo, danas?
- Otkad sam ja došao mnogo toga se promenilo na bolje. Radi se i to je dobro. Kanalizacija je prava stvar, a veoma mi se sviđa i Trg. Nelitsko naselje će biti nešto posebno. Sve u svemu, kome ovde nešto smeta, taj i nije baš mnogo realan. Možda su to jedino psi lutalice, pogotovo zbog dece! Tako govori ovaj čovek vedrog duha, a sugrađanima poručuje: - Da lepo žive, da bude sreće pa da imaju bolji standard, ali i da pripaze malo na svoju okolinu.